Ljudi sa soliter-porcijama (Nikad neobjavljeno: Priča o katakombi, Adeli i ljupkim lešinarima 3)
Danas pre 4 sati | Božidar Andrejić
BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO (Nastavak o „bivšim“ ljudima koji se hrane u „Tri kostura“) U ruci najlon kesa kao da se baš sad vraćaju iz kupovine u Robnoj kući „Beograd“ ili ceker prepun najnužnijih sitnica.
Ne znam ni sada kolike su razmere te nužne upotrebe jer i danas verujem da mnoge od tih osoba nikad nisu imale pristojan krov nad glavom, tako da im taj ceker služi da u njega smeste i posteljinu i nameštaj i predmete za ličnu higijenu. To je njihov potal-dom. Oni se i njima slični mogu još naći po gradskim kupatilima, kafanama oko menze, staničnim čekaonicama. NJih je Diklić zvao lešinarima i voleo bih da ih je on samo tako zvao, jer je ružno rugati se tuđoj
