Kad „volim te do smrti“ postane opasnost: Da li prava ljubav ne zna za granice?

Da li želja i ljubav, ako su prave – zaista ne znaju za granice? Da li su sve ostalo izgovori? Da li smo, kada zaista volimo, spremni na sve, i treba li uopšte da budemo? I da li to „sve“ ima neke granice koje stoje negde zapisane sitnim slovima u fusnoti? Ili je uvod u patološki odnos u kom granice prestaju da postoje, a „velika ljubav“ postaje izgovor za gubitak sebe zarad odnosa ili drugog. Kad kažemo da smo „spremni na sve“ kada zaista volimo, to zvuči kao