Pozorišni putopisi: Beleška povodom Viminacijum festa Izazovi ambijentalnog teatra
Dnevnik pre 14 sati
Na prostranoj smo livadi, okruženi šumom. Mesečine nema, noćnu tminu jedva probija svetlost čkiljavih sijalica. One obeležavaju prostor u kojem se možemo kretati. No, mi se ne mrdamo. A i gde bismo mogli da idemo? Mrak nas je nagurao u gomilu, a slabašna svetlost sijalica stvara još jači osećaj nelagode. Na ivici smo šume. Čekamo.
Piše: Aleksandar Milosavljević Nešto se mora dogoditi. Ne znamo šta, ali to mora da pripada – teatru. Naime, mi smo publika, a ovo je pozorište. Nema ovde foajea, numerisanih sedišta, ni pozornice uokvirene portalom koji predstavlja famoznu „rampu“, nevidljivi zid koji razdvaja glumce i publiku. Preko tog „zida“ gluma se sa scene probija do gledalaca. Tako stvari stoje u klasičnoj pozorišnoj sali i sceni-kutiji. Ovo „livadsko“ pozorište nema zidove. U polumraku ne
