Рамонда

Главни симбол Дана примирја у Србији је цвет Наталијина рамонда. Та биљка расте на југоистоку Србије, али и на планини Кајмакчалан, где се српска војска припремала за пробој Солунског фронта. Наталијина рамонда, као симбол… »

: У Србији се од 2012. године као државни празник обележава Дан примирја у Првом светском рату и тада је одлучено да се Амблем Дана примирја састоји од мотива одликовања Албанске споменице с почетка 20. века, зелено-црне траке… »

Одајући почаст славној српској војсци из Првог светског рата, Београд на води поставио је нову скулптуру „Рамонда“ на травнатој површини испред Галерије, на Сава Променади, која се полако претвара у праву уметничку галерију на… »

ЧАЧАК – У понедељак, 11. новембра од 19 сати, на великој сцени Културног центра одржаће се музичко-драмски програм посвећен Чачку између два рата под називом “Градачки споменар – поново цвета рамонда“. Уз текст који је… »

Фудбалери репрезентације Србије изашли су на тренинг у Спортском центру Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови носећи посебне мајице. На њима се налазио лик српског војника из Првог светског рата, Наталијина рамонда и број… »

Ауторка и певачица Теиа Дора својом песмом скренула је пажњу на јединствен цвет који има посебну симболику. Цвет Наталијина рамонда ових дана се помиње као симбол Дана примирја, а управо је он био инспирација за песму Рамонда… »

Цвет “Наталијина рамонда” је назван по краљици Наталији Обреновић. Познатији је као “цвет феникс” који симболизује повратак српске војске која је успела након свих страдања и губитака да се “подигне из пепела” и да однесе… »

Наталијина рамонда откривена је 1884. године, а заслужну улогу у њеном открићу имао је доктор Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића. Заједно са ботаничарем Јосифом Панчићем, Петровић је описао ову врсту и дао јој… »

Назван по краљици Наталији Обреновић, цвет Наталијина рамонда је у ботаници познат и као цвет феникс, а званични је симбол Дана примирја. Као и све друго у вези с једнодневним празником који се у Србији већ седам година… »