Arhiva » Vesti » Danas 21.03.2017

Crni odraz čoveka u belom

Danas utorak, 21. mart 2017.  |  Piše: Pavle Simjanović Piše: P

„Jedino što si uradio je osnaživanje Monroa. Nećeš pobediti, kao što ni ja ne bih pobedila ali sam barem pokušavala da predstavljam... Ne znam šta! Sigurno ne „jebe mi se za sve". Da si zagovarao revoluciju to bi bilo nešto ali nisi zato što bi za to bila potrebna hrabrost i stav. A ti, šta imaš? Ko si ti? Za šta si?"

Gvendolin Haris, kandidatkinja Laburističke partije za parlamentarnog predstavnika okruga Stentonford i Heršam (epizoda „Valdov trenutak" serije „Crno ogledalo")

Bilo je to u februaru 2004. godine, hodao sam ulicom glave verovatno pune erotskih misli (kažu da se o tome tokom dana razmišlja mnogo više nego što smo svesni, pa...) kada sam shvatio da, ubrzano im se približavajući jer gubim ravnotežu kada sporo hodam, prepoznajem jednog od dvojice momaka svojih godina koji su koračali ispred mene. U pitanju je bila osoba koju su u osnovnoj školi poznanici iz njegovog i ostalih odeljenja tukli i kinjili tokom perioda ne kraćeg od tri godine. Sad, ne želim da budem užasan čovek i ograđujem se od bilo kakvog uopštavanja ali u datom slučaju individualac maltretiran od strane grupe nije bio u potpunosti bez krivice.

Radilo se o preteranoj kilaži praćenoj nadmenošću, žrtva je pružala neobičan otpor, kada bi dobio udarac pesnicom počinjao bi da juri svog napadača koji bi uživao bežeći, samo da bi, kada mu dosadi, stao i zadao još jači udarac na taj način, do sledećeg velikog odmora, prekidajući komunikaciju. Osoba u pitanju bila je naporna i iritantna, u potpunosti nesvesna poruke koju šalje, što, naravno, ne znači da je valja maltretirati i moram da prijavim da na istu nisam nikada digao ruku, a mogao sam, jer, svi su mogli. Možda sam, je li, pristojno ljudsko biće. Verovatnije će biti da sam negde u dubini svog srca tame podozrevao da bih, u malo drugačijoj podeli karata, ja bio taj.

Jeste, za razliku od njega, družio sam se sa drugom decom (fudbal, vucaranje po ulicama posle škole, sitne krađe - vršilac dužnosti premijera ima sreće, ja ne mogu da, kao on knjigu, vratim protiv-pravno prisvojene čokoladice i sokove). Imao sam, sve zajedno, neku vrstu normalnog detinjstva, pa opet, već tada sam živeo u uverenju, ili u iluziji, da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu i da bi grupa to mogla da prepozna. Kako god, to je bila osoba zbog koje sam te februarske večeri usporio korak i rešio da na kratko budem špijun, primetivši da on i njegov sagovornik pričaju o nečemu važnom čega su deo. Baš kada sam počeo da hvatam nit razgovora nekadašnja žrtva vršnjačkog nasilja dobila je SMS poruku nakon čega se okrenula - za sekund će biti razumno za pretpostaviti - partijskom drugu uskliknuvši „Sjebali smo Čedu!". Te večeri je, naime, održana skupština Demokratske stranke na kojoj je Boris Tadić postao predsednik, započevši niz događaja koji se završio pobunom belih listića i trenutnim stanjem nacije.

Danas, umesto belih listića imamo celog belog čoveka čiji se glasovi broje i čije postojanje ne predstavlja nekakvu moralnu pobunu već vodi ka realnosti, ka rezultatu. I, kao ni bilo šta drugo, iako se to njegovim biračima može pričiniti, ni on nije originalan, nešto nikada ranije viđeno. U epizodi „Valdov trenutak" britanske serije (zapravo, serijala tv drama) „Crno ogledalo" torijevski poslanik uhvaćen je u digitalnoj korešpondenciji seksualnog tipa sa petnaestogodišnjakinjom nakon čega je bio prinuđen da vrati mandat.

Na vanrednim izborima u njegovom, tradicionalno torijevskom, okrugu kandiduju se umereno mladi konzervativac, sigurni pobednik, i dvadeset-i-nešto-godišnjakinja iz Laburističke partije, svesna da nema šanse te da će joj izborni proces dobro doći za sticanje iskustva i građenje stranačkih odnosa. Neočekivano, ekipa humorističke televizijske emisije kandiduje, u jurnjavi za gledanošću, tj. povećanjem cene reklamnih blokova, animirani lik, plavog medveda Valda čijim glasom i pokretima iz režije upravlja frustrirani komičar sa odavno prošlih i zaboravljenih petnaest minuta slave. Šala se, naravno, nalazi u verbalnom ponižavanju karijernih političara i, kako se radi o malim, lokalnim izborima, u trenutku kada fenomen dostigne nacionalnu, čak globalnu primetnost, i dalje je sveža.

Srećom po Valda i njegovog lutkara koji shvata da je ceo poduhvat veliko ništa, izbori se bliže. Valdo će izgubiti, tesno, daleko iza sebe ostavivši mladu laburistkinju. Da li je cela šala bila korisna ili opasna? Autor serije, donekle reakcionarno koncipirane kao upozorenje na opasnosti tehnološke revolucije i, uopšte, hipsterskih društvenih fenomena, bira drugu opciju. Nakon što Valdo, bez straha i kontrole govoreći političarima sve ono što obični građanin misli ali obično za nekog takvog nije u prilici da glasa, postane internet fenomen, u posetu televizijskoj ekipi dolazi sumnjiv tip o kojem šef produkcije ne zna mnogo osim „da je iz Vašingtona i da ima njegov privatni telefonski broj".

Valdo je vrlo upotrebljiv, kaže Amerikanac koji se predstavlja kao neko „iz Agencije". Trenutno, on nema nikakav „kredo" osim iskrenosti („sada je anti-politički usmeren - samo po sebi to je politički stav") što samo znači da je moguće u budućnosti ga upotrebiti u svrhu bilo koje ideologije, konkretno, u izvesnoj južnoameričkoj zemlji u kojoj se bliže izbori. Na kraju, odlazimo u malo manje blisku budućnost, u, očigledno je, totalitarnu državu (valjda Veliku Britaniju ukoliko u tom trenutku koncept država i dalje postoji) u kojoj je naš komičar pretučen od strane interventno opremljene policije zato što je gađao veliki bilbord sa Valdovim likom. Proizvod je promenio vlasnika i sada više nije u rukama umetnika već mnogo mračnijih igrača.

Televizijski intervju Belog Preletačevića ogolio je problem „Valdo" koncepta. Naime, jako je teško, gotovo nemoguće, držati zanimljivost njegove šale duže od nekoliko minuta. Nakon pola sata, nastup postaje nepodnošljivo dosadan. I, nije kriv Beli, njegova mladost i nedostatak medijskog iskustva. Zamislio sam sebe u situaciji u kojoj se zatekao i shvatio da ne bih bio u stanju da uradim ništa drugačije ili bolje. Naime, kada u prvih nekoliko minuta ispucate osnovnu šalu nakon toga nemate gde da odete, osim u stil, za šta Beli, sve i da ima intelektualne mogućnosti, nije imao dovoljno pripremnog vremena. Postoji razlog zašto ozbiljni „stend ap" komičari godihama rade na svom nastupu i zašto za sat vremena stajanja i pričanja publici putem znoja izgube nekoliko kilograma.

Ostaje pitanje koristi i štete. Jasni su razlozi postojanja Valda, Belog i drugih kratkotrajnih fenomena iz oblasti političke zabave. U slučaju Srbije, počinju od dvojice mučenika koje sam prisluškivao pre trinaest godina. Jako je zavodljivo pokazati srednji prst svim gmazovima koji se sakupljaju u političkim partijama, svim ministrima sa ukradenim doktoratima i... da ne nastavljam jer sam dosadan samom sebi. Po prirodi stvari, za Valda glasaju ili klinci koji nikada nisu niti bi glasali za čoveka u tamnom odelu ili razočarani glasači liberalnih političkih opcija.

U slučaju Belog i srpskih predsedničkih izbora, ukoliko među njegovim glasačima preovlađuju predstavnici prve grupe on šteti sistemu jer povećava izbornu izlaznost. Ukoliko privuče prvenstveno pripadnike druge grupe njegovo postojanje na izborima ne koristi ničemu drugom do održanju sadašnje vlasti. I, naravno, ukoliko uđe u drugi krug, u tom slučaju - jer, toliko smo nesrećni i u svom besu poremećeni - „Samo jako", do pobede. A od interventne policije u belim „stormtruper" uniformama ćemo bežati, ako do toga dođe. Ne bi bio prvi put.


Objavljeno na sajtu danas.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Komentari


©2017 Netmark d.o.o.