Zašto treba čitati Lejlu Slimani
Blic 29.07.2017 | Vladimir D. Janković
Malo se, vrlo malo poslednjih meseci, otkako je beogradska Booka objavila srpski prevod romana "Uspavaj me" francuske spisateljice Lejle Slimani, govorilo o tom delu, a i kad bi se progovorilo, uglavnom bi našom pseudoknjiževnom pseudočaršijom odjeknulo zlurado pitanje: zar je moguće da ovakve knjige danas dobijaju Gonkurovu nagradu? Uz neizbežnu ciničnu konstataciju da je, eto, institut književnih priznanja kalirao i na vrlom Zapadu, a ne samo na izgaženom Balkanu...
Gotovo niko, pri tom, nije našao za shodno da nešto više kaže o samom ovom štivu, koje - ako ćete verovati proceni čoveka kome se ukazala prilika da "Uspavaj me" (Chanson douce) prevede na srpski jezik - ima jedan kvalitet od kojeg se u savremenoj književnoj produkciji maltene odustalo, ili neminovno odustalo, valjda zbog same prirode vremena i objektivnog ontološkog pada koji, pored ostalog, rezultuje i time da smo danas u svakom pogledu
