Pula (3): Krhka poezija tame

Tokom popodneva sedimo na obali. Munja jednim drhtajem, odbljeskom sablje, deli nebo na dve kriške, kao belo voće što diše. Mene su ovde katkad boleli i prozori i noću cvileli kao škure. Ali i to prođe. Sada je oko mene samo noć što polako obećava dugu simfoniju kretanja talasa u četiri stava i ja se radujem tom tonalitetu vode kad se sva ta krhka poezija providne, crne tame, sruči na grad i potapa ga, dok kroz prvi suton proleću retke laste.