Arhiva » Vesti » Danas 07.12.2017

U pozorištu mogu da se pomire i Prva i Druga Srbija

Danas četvrtak, 7. decembar 2017.  |  Piše: Marija Krtinić Piše: Min

Ovaj komad je nešto kao 'Pozorište u kući' u 19. veku. Mi smo tada imali tu vrstu malograđanske porodice, koju posećuje rodbina sa sela. Oni već imaju taj antagonizam zato što su se odvojili od sela i žive u gradu.

I iako su prva generacija koja je to uradila, stide se svojih korena. Zato postoji antagonizam između njih i njihovih rođaka sa sela. Mislim da je to kod nas opšte mesto još od 'Pozorišta u kući' i da će publika to i danas savršeno prepoznati - kaže u razgovoru za Danas reditelj Darijan Mihajlović povodom predstave Pozorišta "Boško Buha" "Florentinski šešir", koja će biti premijerno izvedena 9. decembra u Ustanovi kulture "Vuk Stefanović Karadžić".

Komedija Ežena Labiša, u kojoj ovaj čuveni pisac kroz žanr vodvilja daje istančanu društvenu kritiku i 160 godina od njenog nastanka, izvodi se na pozornicama širom sveta. Kod nas je od prvog izvođenja 1870. godine u Narodnom pozorištu više puta bila na teatarskim scenama. Režirali su se je neki od najznačajnijih reditelja poput Mate Miloševića, Soje Jovanović i Ljubomira Mucija Draškića.

- Moj profesor Muci Draškić bio je čuveni reditelj vodvilja i majstor tog žanra. Činilo mi se da mi je kao njegovom studentu ostao zalog da režiram jedan vodvilj. A ovaj komad ima sve karakteristike vodvilja - šampanjac, ljubavni zaplet, konj koji je pojeo šešir, potraga za nečim trivijalnim što povlači lavinu događaja... - priča reditelj.

* Zašto se kod nas komedije dosta retko postavljaju na pozorišne scene?

- Komedija je kroz vekove smatrana nižim žanrom u odnosu na tragediju. Ali, ponekad je to samo izgovor za neznanje postavljanja komedije. Čuveni teoretičar i scenarista Robert Meki kaže da je kritičarima uvek lakše da napišu bilo šta o tragediji nego o komediji, jer je ona ili smešna ili nije. A ako je smešna, onda je odmah i uspešna.

* Ali, komedija nije samo smeh...

- Naravno. Ali, postoje razne vrste smeha. Na primer, oni koji idu iz prepoznavanja... Izvori smeha su razni. Komedija je i farsa i vodvilj i groteska... To govori da morate jako dobro da poznajete žanr i da vladate zanatom, jer ako komedija nije smešna, niste pogodili žanr. I morate jako dobro da čitate pisce, jer su to obično majstori svog zanata, kao Labiš.

* Labiš kaže da ne može čoveka da shvata ozbiljno, ma koliko se trudio. Je l' to za vas kao reditelja bila prednost u radu?

- Bila je prednost, budući da se komad dešava u nekih petnaestak sati, ali tako kondenzovanog života, jer Labiš svakog čoveka kondenzuje. On ga svede na neku meru i svaki njegov lik postaje veći od života baš zato što ga ne posmatra ozbiljno. Ceo nečiji život kondenzovati u dva sata, potrebna je velika veština za to.

* Da li ste vi imali neki rediteljski dodatak na takav tekst?

- Moj dodatak je poetičniji kraj nego što jeste. Ta vrsta utopije da se ta tri sveta, te podeljene klase - građani, seljaci, aristokrate na kraju spoje. Ne možete mnogo da dodajte u vodvilj, jer tu morate da budete verni piscu. Nema tu velike režije, nego velikog zanata.

* Labiš je prvi autor koji je u dramu uveo lik večitog malograđanina. Ko je danas njegov junak?

- Danas je malograđanština stvar koja se ponovo javlja. Malograđanština je vezana za nižu srednju klasu, kojoj je potrebna tradicija. Mi, budući da na ovim prostorima malo-malo pa dođe neka revolucija, nikako nismo mogli da ostvarimo ni nižu ni visoku srednju klasu u pravom smislu te reči, mada imamo te neke priče poput "Glembajevih" ili "Večitog mladoženju" o dekadenciji generacija koje dolaze. Upravo to je značajno za malograđanštinu - da se ta druga generacija buni, a da se u trećoj ponovo vraćaju u to stanje. Mislim da se ta niža srednja klasa, posle 20 godina, polako ponovo javlja. I to je nešto što će publika prepoznati.

Darijan Mihajlović Foto: Boško Buha

* U najavi za predstavu govorite o antagonizmu između klasa, sela i grada, ali i između Prve i Druge Srbije...

- Zato sam uzeo da režiram taj komad, jer sam mislio da je ta podela kod nas vrlo živa. Prvosrbijanci i drugosrbijanci - to je apsolutno podela koja je vladala u Francuskoj krajem 19. veka. Oni danas to nemaju, budući da je zbog globalizacije mnogo toga pomešano. Zato i mislim da komad 160 godina kasnije možda još bolje funkcioniše u Srbiji nego u Francuskoj. Ta vrsta podele na "prve" i "druge", građane prvog reda i drugog reda, na one koji su obrazovaniji i koji misle o onima koji su neobrazovani ili manje obrazovani šta već misle i obrnuto... Ta dva sveta se poprilično ne podnose. Šta je tome razlog, to je sad pitanje jedne dublje analize, ali je meni je to bilo jako značajno za ovaj komad.

* A zašto vam je bilo značajno da stvorite utopiju na kraju?

- Upravo zbog toga. Zamislite da Prva i Druga Srbija ne postoje bar na dva minuta. Sa tom utopijom sam ja pokušao da napravim upravo tu analogiju o Prvoj i Drugoj Srbiji. Dugo sam mislio da ta vrsta podele ne postoji, a onda sam video da sami ljudi vole tako sebe da nazivaju i klasifikuju. Bilo mi je zanimljivo kako se komad razrešava i kako na neki način osetite da je to deo vašeg sveta i priče o Srbiji.

* Je l' vaša postavka onda kritika Druge Srbije?

- Ne. Ja nikada ne bih rekao da pozorište treba da bude kritično, već da treba da postavlja pitanja. To je upravo postavljanje pitanja - kako je moguće da mi ne možemo da spojimo te svetove zajedno, da postoji taj antagonizam, koji je, na kraju krajeva, retrogradan. Mislim da nas vraća unazad. A pozorište to može. Žana Vilara su jednom pitali gde ste videli luster u parku, a on je rekao u pozorištu. Tako da sve može u pozorištu. I da se na dva minuta pomire Prva i Druga Srbija.

* Poslednjih godina najviše radite u inostranstvu. Već treću sezonu postavljate svetske klasike u Berlinu, a poslednje što ste radili u berlinskom Amfiteatru bio je Šekspirov "Magbet"...

- Da, radio sam "Magbeta" koji je pogledalo više od 60.000 gledalaca i koji je za nekoliko meseci odigran više od 90 puta. Ja sam stalni saradnik tog pozorišta i nadam se da ću dogodine tamo raditi i Šilerove "Razbojnike". Tamo radim uglavnom nemačke komade - "Magbet" je u Šilerovom prevodu, što mi predstavlja veliki izazov. Oni tamo imaju respekt prema tome da jedan stranac želi te drame da čita i gleda svojim očima. Isto to bih voleo da vidim i ovde. Da neko ko dolazi iz neke druge sredine pročita Nušića ili Steriju, jer mislim da nas to ponekad optereti.


Objavljeno na sajtu danas.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Ključne reči

Pozorište

©2018 Netmark d.o.o.