Iznenađujuće priznanje

Peščanik

Dvoje studenata moraće na sud, ili pred sudiju za prekršaje, uručeni su im ponovo pozivi, država će izvesti svedoke, savesne podanike, očevice ili pokajane saučesnike koji će tvrditi i dokazati da je ovo dvoje mladih ljudi organizovalo višednevne demonstracije. Je li moguće da će biti kažnjeni, pa makar samo uslovno, ili samo novčano, mladi građani osumnjičeni da su upriličili nešto što je onoliko radovalo predsednika Republike?

I šta će biti sa nama koji smo vladara i svitu zacelo bar koji put oneraspoložili onim što smo pisali? Za razliku od omladine koju je predsednik javno bodrio, moja neznatnost nije od predsednika dobila ni ubogi SMS: “Samo tako, g. Živkove, udrite muški po svemu što smatrate neprikladnim, štetnim, neumerenim, makar se radilo i o lično meni! Srce mi je puno kad vidim da još neko – makar i iz Vašeg, potpuno naravno pogrešnog ugla – vodi, gotovo koliko i ja, računa o javnom interesu; radujem se svakoj vašoj paškvili, jer iz nje vidim koliko moji genijalni potezi mogu biti nakaradno protumačeni i prikazani, puno učim iz vaših karaliteratnih bedastoća, keep writing, sincerely, A. Vučić.”

&

Zar predsednik Republike nije demonstrantima javno poručivao da mu protesti gode? “Људе који тренутно шетају, молим да то раде што дуже јер, у политичком смислу, за мене je то боље. Tиме показујемо колико смо широких схватања, демократских опредељења и колико је Србија нормално место за живот и испољавање другачијих ставова”. Naprasno i naknadno zar pokazujemo koliko smo uskih shvatanja, nedemokratskih opredeljenja i koliko je Srbija nenormalno mesto za ispoljavanje drugačijih stavova?!

Išao sam na demonstracije kad god sam mogao, uveren da je od toga predsedniku sve bolje. Da je za predsednika u političkom smislu bolje ako demonstranti šetaju što duže, shvatila je i policija koja je predusretljivo obustavljala saobraćaj i time dodatno ohrabrivala protest, pa samim tim i tajanstvene pokretače i organizatore. Jedino je medijima bilo neprijatno, pa su otmeno ćutali o demonstracijama, čime su mi se gorko i trajno zamerili, a i ja njima: država se pak držala kao neko ko mladalački bunt pozdravlja, postavila se kao roditelj čije je dete u pubertetu, što je odličan znak detetovog razvoja, i samo treba biti strpljiv i ljubazan dok to razdoblje ne mine.

E, ali dete napuni osamnaest godina, a otac ga pred svima koji su došli na rođendan ošamari: “Ovo ti je za sve što si mi priredio kao odvratni tinejdžer! Odsad nema džeparca, ni školarine, sam se izdržavaj kad si umeo da budeš onoliko nesnosan!” – Čekaj, pa nije baš tako!… – Nije tako, ali je slično, i mnogo je još i gore: država hoće da zaplaši one koji su ispoljili nezadovoljstvo (ne razbivši nijedan prozor, nijedan nos, ne slomivši nijedan retrovizor), hoće da ih kazni, hoće da im u dosije upiše kako su lično nju podrivali, kako su omalovažavali i klevetali poredak rođen iz najboljih namera naših najboljih sinova, otaca i svetih duhova!

Šta bi bilo da odem na suđenje i kažem, prethodno dotakavši Sveto pismo, Miroslavovo Jevanđelje i Deklaraciju o opstanku Srba: “Ja sam organizovao demonstracije, pustite decu da nastave fino studije, a po meni opletite. I sam se čudim, kajem, i izvinjavam za ono što sam uradio. Molim časni sud da mi odreže najstrožu kaznu bez mogućnosti da se na potonju žalim, te da mi se, ako nadživim zatvorsku kaznu, zabrani rad u medijima, da mi se uskrati penzija, da mi se oduzme vozačka dozvola i da mi se ugasi zdravstvena knjižica!”

Bi li mi se verovalo na reč, ili bi slavni sud tražio da potkrepim svoje priznanje materijalnim, forenzički nedvosmislenim dokazima, autentičnim snimcima zavereničkih razgovora? Ili bi svedoci bili moj najjači dokaz?! Bez svedoka nema dobrog procesa i pravedne presude: čovek je naše najveće bogatstvo, to važi i u našem pravosuđu koje zbog svoje nepristrasnosti, nepotkupljivosti, kuraži i pravičnosti ubira pohvale sa svih meridijana i sa svih uporednika.

Peščanik.net, 13.01.2018.