Мој гроб

У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум, Љети вјечан вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступан бијег. Високо нек стоји, ко облак и трон, Да не допре до њег ниског торња звон, Да не допре до њег покајнички глас, Страх обраћеника, молитве за спас. Нека шикне травом, уз трновит грм, Беспут да је до њег, непробојан, стрм. Нитко да не дође, до пријатељ драг - И кад се врати, нек поравна траг.