Како је Сингапур добио најбоље математичаре

Најбољи ученици математике су из Сингапура - ако је судити по ПИСА тестовима.

Стога није чудо што се „сингапурска метода&qуот;, позната и као „мајсторски приступ&qуот;, проширила по целом свету.

Чак је и Џеф Безос, власник „Амазона&qуот; и најбогатији човек на свету, у договору са супругом одлучио да ће њихова деца учити математику по угледу на сингапурске вршњаке.

„Све смо пробали, укључујући часове мандаринског и сингапурски метод&qуот;, рекла је Мекензи Безос за часопис „Вог&qуот;.

Сингапурски метод је изузетан, али је устовремено на мети оштрих критика стручњака за образовање.

Неки наставници су одлучили да поједине елементе овог система споје са западним методама, што укључује „слободну и креативну визију&qуот;.

У Сједињеним Државама „сингапурски метод&qуот; има све више присталица, а они тврде да постижу изузетне резултате.

„Програми за наставу математике за основне школе у неколико држава засновани су на овом моделу&qуот;, изјавио је за ББЦ амерички професор Кевин Махони, који користи „сингапурски метод&qуот; и обучава наставнике како да га предају.

А зашто су сингапурска деца тако успешна на тестовима из математике?

„То је комбинација програма, педагогије и културе&qуот;, тврди Махони.

Кључни елементи сингапурског метода

Метод је развијен крајем осамдесетих, а наставници раде у тимовима и користе разне предмете и материјале.

Намера је да се, уместо на меморисање процедуре за долазак до резултата, процес усмери на решавање проблема и разумевање логичког расуђивања.

Деца уче на основу такозваног КСА принципа: конкретно, сликовито и апстрактно.

Теремин „мајсторство&qуот; се користи у смислу тражења решења без усредсређивања на „спремање испита&qуот;.

Ученици користе предмете, фотографије и симболе како би направилио моделе проблема, као и блокове разних боја који представљају идеје, као што је на пример множење.

Често се користе цртежи и дијаграми, па чак и звуци.

Математичар Јип Бан Хар, један од водећих стручњака за „сингапурски метод&qуот;, каже да предмети помажу деци да истражују разне идеје док савладавају концепт.

„Уместо да бубају операције, деца уче да мисле као математичари&qуот;, написао је Андреас Шлајхер, директор за образовање у Организацији за економску сарадњу и развој (ОЕЦД).

Програм има мало елемената, али се они темељно изучавају. Теоријски би сва деца требало да напредују сличном брзином, јер ученици прелазе на нов концепт тек кад сви савладају претходни.

Истраживања Лондонског универзитетског колеџа и Универзитета у Кембриџу показала су да се уз помоћ овог приступа брже овладава математиком.

Међутим, метод није општеприхваћен.

„Нема доказа да је сингапурски приступ најбољи&qуот;, каже за ББЦ Џим Џерим, истраживач на Педагошком институту Универзитетског колеџа у Лондону.

Он објашњава да неки докази говоре у прилог томе да је „малчице ефикаснији него класична настава у неким западним земљама као што је Енглеска.&qуот;

„Међутим, та разлика је прилично мала, а тек треба да видимо какве су дугорочне последице коришћења овог модела&qуот;, додаје он.

Сингапур у вашем стану

У западном свету, неки елементи сингапурског модела се користе у школама, али и код куће.

На пример, родитељима се препоручује да децу подстичу да код куће разговарају како су решили неки проблем, дискутују о процесу, грешкама и успесима, као и да размењују идеје.

Циљ је да проблем вербализују користећи целе реченице, као и цртеже и кућне предмете. При том је улога родитеља да препознају напор који деца улажу да дођу до циља, а не да их воде до резултата.

Сем тога, сугерише се да се исти предмет сагледава из различитих углова и да се траже различити путеви до истог циља.

Егалитаристички приступ

У Азији, нарочито у Кини, користи се и „шангајски мајсторски метод&qуот;, који је веома сличан сингапурском.

На часовима се ради на конкретном математичком концепту, па се по линеарној прогресији прелази на сложеније идеје.

Деца се не групишу према интелектуалним способностима, него заједно раде на проблему док га сви не савладају.

У другим земљама, ученици се подстичу да што брже усвајају више градива како би се уздигли изнад просека.

Неки критикују азијски модел једнакости зато што обесхрабрује даровите ученике.

Међутим, присталице „сингапурског модела&qуот; одговарају да је класичан приступ, који ограничава комуникацију међу ученицима, традиционалистички, безличан и крут.

Воде се жучне дискусије, поготово зато што се образовање помера ка развоју вештина као што су критичко и креативно мишљење, групни рад и развој друштвених вештина у слободном и интерактивном окружењу.

Једна од ставки је и да родитељи у неким азијским земљама плаћају деци приватне часове после школе, за разлику од земаља попут Финске, где је у млађим разредима нагласак стављен на игру.

То се у Сингапуру не дешава: тамо родитељи који то могу да приуште плаћају деци приватну наставу.

Остављајући по страни културне и политичке разлике, чињеница је да је „сингапурски метод&qуот; прешао државне границе и да су његови елементи уграђени у разне, понекад врло различите образовне системе.

(ББЦ Невс, 04.05.2018)