U čekanju uskrsnuća
Danas 08.04.2018 | Piše: Radiša Dragićević
Ima rovova, nema "onog" hleba U „Srpskoj trilogiji“ Stevana Jakovljevića postoji upečatljiv opis jednog jutra, svitanja u ratnom krvavom dobu – svitanja između dva rova koji, nepomereni, na pedesetak koračaja, danima, nedeljama, mesecima, stoje suprotstavljeni jedan drugom, i u kojima se ili između kojih se, svakodnevno, gase mladi životi.
Elem, u takvom jednom jutru, prolećnom jutru iz jednog rova ka drugom, dopre glas: „Bratko, znaeš li da e danas Velikden?“ „Znam!“ – odgovara se iz drugog, srpskog rova. „Bratko, da te pitam: Imaš li malku lebac?“ „Imam.“ „Bratko, frli mi edno parče“. I iz srpskog rova, u visokom luku, poleteo je komad pretvrdog hleba, kao kamen tvrdog, ali nije domašio do bugarskog rova. Pao je na prostor koji je žrtveno polje. „Bratko, nećeš li da pukaš, da ga
