Поправила сам сломљено крило лептира у сећање на мајку

Покојна мајка Роми Маклоски рекла јој је да су лептири знак да ће увек бити с њом. Деценијама касније, те речи инспирисале су Маклоски да уради нешто изузетно.

Маклоски се надвија над лептира чије је тело имобилисано парчетом жице на столу. Једно његово крило је развучено - црне мастиљаве вене протежу се преко читаве крхке наранџасте мембране. Друго крило је у фронцлама и подсећа на швајцарски сир. Маклоски подиже оштре маказе за везење.

„У реду, другар&qуот;, каже она. „Ајде да видимо можемо ли да те спасемо.&qуот;

Маклоски спасава лептирове откако је једног топлог септембарског дана прошле године пронашла неколико ларви лептира монарха у задњем дворишту.

Одгаја их у ограђеном простору у дневној соби јер због пестицида и паразита имају мање шанси да преживе метаморфозу у дивљини.

„Монарси су прилично лепи. Јарко су наранџасто-црни са малим туфнама, прелепим црним паперјастим телом, готово као да носе малу бунду. Прилично су крхки, али веома несташни&qуот;, каже она.

Њена велика приврженост лептирима корене вуче још из детињства проведеног на родитељској фарми органског биља у Конектикату. Сећа се како се са сестром играла по амбарима и пољима и учила о птицама, пчелама и зашто су неопходни на имању.

„Све што је моја мајка узгајала имало је неку намену. На пољима која су се користила за сено имали смо пољско цвеће са именима као што су Црнооока Сузана, хајдучка трава, чипка краљице Ане (дивља шаргарепа) и млечика&qуот;, каже она.

„Имала је предивне баште, пуне животињског света. То јој је било омиљено место на свету и моје омиљено место на ком сам проводила време с њом.&qуот;

Деценију касније, Маклоски је одлучила да студира костимографију у Савани, у држави Џорџија. Али кад је била на првој години студија, мајка Маклоскијеве Сузан напипала је квржицу у дојки и добила дијагнозу агресивног рака.

„Била је једна веома брижна и стрпљива особа. Одувек је живот посматрала са ведрије стране, чак и у његовом најгорем издању&qуот;, каже Маклоски.

Убрзо је постало јасно да је Сузанин случај неизлечив и, у њеним последњим данима, мајка и ћерка су се повериле једна другој.

„Рекла сам јој колико сам нервозна зато што је више нећу имати крај себе.&qуот;

„Рекла ми је: 'Ништа се ти не брини. Сваки пут кад угледаш лептира, знај да сам и ја ту и да те много волим.&qуот;

Сузана је умрла 1998. године, пред 56. рођендан. Маклоски је тада имала 24 године.

„Све се десило веома брзо, али било ми је драго што сам могла да јој се нађем при руци&qуот;, каже Маклоски.

Живот је за Маклоски ишао даље. Упознала је и удала се за мужа Џима и родила два сина, Хенрија и Лајнуса. Породица се преселила у Тексас, где је Роми радила као костимограф и везла. Радила је све само да би подстакла бујање животињског света у њиховом малом задњем дворишту.

А онда је прошлог лета нашла ларве које ће се, препознала је, излећи у монархе. Присетивши се мајчиних речи, Маклоски је чврсто решила да им помогне.

„Имала сам осећај да је то судбина&qуот;, каже она.

„На крају нисам имала довољно хране за њих, те сам отишла до локалног расадника по још - и, наравно, више биља привукло је више лептира, а одатле се све закотрљало у праву лавину.&qуот;

Маклоски је спасла осам јајашаца непосредно пре првог мраза и ставила их у инкубатор. Гледала је како свака ларва формира лутку зелену као жад за коначни стадијум преображаја. Међутим, све то мотрио је и њен кућни мачак Флоки.

„Моји кавези направљени су од две врсте мреже. Једног дана сам уклањала стару храну и оставила мрежу отворену, а Флоки је одлучио да једну лутку мало ћушне шапом.&qуот;

Овај сусрет завршио се пукотином у већ очврслој лутки и Маклоски је нестрпљиво чекала да види шта ће се десити.

„Кад је лептир изашао, горњи и доњи део његовог десног крила остали су спојени са лутком и откинуло се једно веће парче.&qуот;

„На том месту остала је велика рупа, готово као да је неко бацио камен и пробушио папирног змаја.&qуот;

Да би летели, лептирима су потребна избалансирана крила, а Маклоскијевој се срце сламало при самој помисли да ће можда морати да га успава. Пријатељ јој је, међутим, послао линк за видео снимак о санирању повређеног крила монарха. Маклоски је више пута погледала тај деликатни захват пре него што се одлучила да се и сама окуша у њему.

Причврстила је лептира за пешкир обликујући петљу од жичане вешалице и пажљиво поткресала оштећени део маказама, што је, каже она, као да подшишавате косу и не наноси бол.

„Имала сам женку лептира која је, нажалост, угинула тако да сам њу искористила за донатора крила. Преклопила сам горњи и доњи део десних крила у милиметар. Срећом, моја професија од мене захтева рад са ситним, деликатним везом.&qуот;

Маклоски је причврстила крило донатора уз помоћ мало контактног лепила на чачкалици. На крају је крило запрашила талком да би спречила да дође до случајног улепљивања.

„Ставила сам га у кавез да мало одмори и дала му нектар који сам направила од сировог меда, воде и мало енергетског пића.&qуот;

Наредног дана извела је реконвалесцента напоље да види може ли да лети.

„Време је било савршено, са благим поветарцем, без облачка на небу - стварно прелепи тексашки дан.&qуот;

„Држала сам га на руци и рекла му: 'У реду, друже, желиш ли да покушаш?&qуот;, а он је узлетео, облетео моју башту и слетео на жбун.&qуот;

Маклоски се навикла да њени лептири одлете право из баште и помислила да је то знак да још није спреман.

„Али кад сам посегнула за њим, узлетео је и полетео високо ка сунцу. Било је то невероватно искуство.&qуот;

Маклоски мисли да је мало вероватно да ће морати да поправља крило још неком лептиру.

„Такво нешто деси се само једном у животу. Неки лептири имају деформисана крила због паразита, али их никад не бисте пустили у природу јер морате да зауставите ширење заразе.&qуот;

Маклоски је, међутим, решена да настави да одгаја монархе из успомене на мајку. Пренела је своја интересовања и на синове, који сада журе кући из школе да би гледали последње стадијуме метаморфозе.

„Пустила сам скоро три десетине њих откако сам кренула и већ сам посадила семење за узгој нове млечике. Имам пет сорти ове године&qуот;, каже она.

Нада се да ће почети да их обележава малим налепницама како би сакупљала податке који ће јој помоћи да сачува врсту.

„Жао ми је што нисам имала ту налепницу кад сам пустила лептира ког сам санирала. Често се запитам шта ће неко рећи кад га нађе!&qуот;

(ББЦ Невс, 07.11.2018)