Сребреница: Лекције из историје на 18. Маршу мира

Мустафа Шаћировић све до ове године није желео да говори о убиствима које је видео у избегличкој колони из које је 11. јула 1995. године успео да побегне и спасе се из Сребренице коју је заузела Војска РС под вођством Ратка Младића.

Сада је одлучио да то уради говорећи јавно, пред више од хиљаду учесника Марша мира, који су и ове године, препешачивши више од 100 километара, одали почаст убијенима у Сребреници у јулу 1995.

Његов говор део је „историјских часова&qуот; које су ове године на Маршу мира одржали они који су 1995. године преживели геноцид.

„Нисам желео да причам о ономе што сам видео. Али, дође време када осетите потребу да кажете истину и све оно што се скупљало у вама&qуот;, каже.

Ове године у Сребреницу, у којој више нема никога, стигао је из Портланда у Сједињеним Државама.

Није једини.

Марш мира и ове године окупио је око 6 хиљада људи из свих крајева света.

Шаћировић се у америчку државу Орегон преселио још 2000. године, јер у граду у коме је успео да оснује породицу више није видео никакве шансе.

„Рат је урадио своје. Није било перспективе, ни за мене, ни за моју децу&qуот;, прича.

Миран марш стазама страхоте

Стазе којима је избегличка колона кренула пре 23 године, до овог јула нису биле доступне за пешачење.

Отклањање мина завршено је тек две деценије и три године након рата и прокрчило је пут за Шаћировића и још 6 хиљада учесника марша.

Шаћировић се спремао да „историјски час&qуот; одржи на озлаглашеној Букви, делу избегличке руте на коме се догодио један од најсвирепијих напада.

У томе није успео јер су јака киша и магла брда изнад Сребренице и ове године оставиле недоступним за учеснике марша.

Око хиљаду људи његов говор чуло је Каменичком брду.

„Тада се нисам бојао, али сад се бојим&qуот;

Више од 8 хиљада људи убијено је у Сребреници 1995. године у геноциду какав није забележен од Другог светског рата.

Шаћировић је неке успео да спасе.

„Најтеже ми је било када сам се пробудио јутро после напада и видео утробе људи како висе са крошњи&qуот;, каже.

Са преживелима је и било најтеже, присећа се.

„Са мртвима је било лако. Видиш да не можеш ништа, а рањенима не знаш како да помогнеш&qуот;.

Дуња Мијатовић: &qуот;Сребреницу не смемо да заборавимо&qуот;

Сребреница пред годишњицу масакра

Слике рањеника којима је помогао како је могао, а које касније више никада није срео, са собом носи свуда.

„Мене је сада страх, тада ме није било страх. Тада није било времена за страх, борили смо се за голи живот&qуот;.

Да рат нико није желео, каже, истиче стално.

„Ни Срби ни Бошњаци нису хтели рат. Мог брата од стрица спасио је, сада хашки осуђених, Момир Николић. Били смо комшије&qуот;.

Сунце над Сребреницом, месец над Поточарима

Магла, блато и киша отежали су сваки корак првих шездесетак километара које су учесници марша који је кренуо из места Назук прешли у прва два дана.

Након око хиљаду интервенција тимова за прву помоћ, пешаке је пред Сребреницом дочекало сунце.

Када се, након историјског часа, колона пешака спустила ка Меморијалном центру у Поточарима, са последњима у колона почели су да пристижу и учесници Марша који су на мало краћи поход, али са истим циљем, кренули другим путевима.

Заједно са бициклистима, бајкерима и тркачима, до Поточара су стигли и ултрамаратонци из Тузле и још неколико градова.

Трећи пут за редом, 135 километара, од Тузле до Поточара, претрчали су ултрамаратонци које је организовао Џевак Малкић.

„Ми смо спортисти. Желели смо да на свој начин одамо почаст&qуот;, каже.

Марш мира завршен је пре мрака и уношења табута са посмртним остацима идентификованих жртава у Меморијални центар.

Ове године биће сахрањено 35 људи.

Најмлађа жртва убијена 1995, имала је 16 година.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.11.2018)