Снајкина брука

Где да долазим, женоооо, у двориште ме срамота да изађем, камо ли да идем по туђе куће. Обрука нас ово куче да главу не можемо да дигнемо, нити знамо куд ћемо и што ћемо. Видимо ми да не ваља, одамно не ваља, ал све попуштамо, све мислимо: ајде де, ни њој није лако, нека дува па ће се издува. Ће јој дође у главу да треба да нас поштује, децу смо очували, кућу смо ми направили па се она сад шири на спрат, прозор може да отвори кад оће, а ми