Мијачић:Газиводе могу да буду камен темељац сарадње
Пројекат "Газиводе" финансирала је Светска банка кредитом од 45 милиона долара, али је укупна цена подухвата премашила 240 милиона долара и све дугове Република Србија је сукцесијом преузела на себе, пише стручњак за водну привреду и заштиту околине Љубиша Мијачић у најновијем броју "Новог магазина".
Језеро Газиводе се простире на 11,9 квадратних километара, од чега се 75 одсто налази на територији општине Зубин Поток, а 25 одсто на територијама Тутина и Новог Пазара.
"Језеро има укупну запремину резервоара од 380 милиона кубних метара и својевремено је била највећа земљана брана у Европи. Ова инфраструктура је најмање експлоатисана тема у преговорима Београда и Приштине и претпоставља се да је најзначајнија тема такорећи 'тихих преговора', а исход и решења око власништва овог водопривредног и енергетског постројења одредиће односе Срба и Албанаца у овом веку", наведено је у тексту.
Мијачић пише да је готово 40 одсто најгушће насељене територије Косова у ибарском сливу. Све значајније реке на Косову отичу ка суседима, Ибар је једина значајна река која улази на Косово из Србије, из општине Тутин, а затим отиче према Србији у општину Рашка. Водозахватна површина слива реке Ибар код места Прелез (општина Зубин Поток), где се налази последња значајна водопривредна инсталација која преусмерава воду за Трепчу, износи 1.109 квадратних километара.
"Од те површине територији Косова, искључиво на територији општине Зубин Поток, припада максимално 190 квадратних километра. То представља 17 одсто од укупне површине слива, док се преосталих 83 одсто налази на територији Црне Горе и Србије. Косово са ових 190 километара квадратних слива, који чини 1,7 одсто територије Косова на којој се налазе све водопривредне инсталације, задовољава потребе за водом скоро половине своје популације", наводи се у тексту.
Мијачић оцењује да се све то "реализује на штету Србије и српске заједнице на северу Косова, која има нула одсто удела у власништву језера Газиводе, али има 100 одсто трошкова.
"Колики су економски губици за Србију и трошкови јавног здравља услед лошег квалитета реке Ибар, јер загађење косовске привреде из слива Ситнице представља велики проблем, тешко је проценити. Овакав дисбаланс, нерационална и нелогична расподела ресурса на дужи рок или ће се прекинути или ће несумњиво постати нова тачка сукоба у овом веку вода", истиче Мијачић.
Како је указао, "уместо да језеро Газиводе посматрамо кроз постојеће доктрине успостављања контроле над ресурсима на штету друге стране, овај ресурс би требало искористи као камен темељац сарадње".
"Монопол се мора елиминисати, а то значи да се понуда и тражња воде морају поделити: водопривредна постројења и производња треба да припадну Републици Србији, дистрибуција и наплата Косову", предлаже Мијачић.
Он оцењује да су околности за сарадњу Србије и Косоваидеалне јер постоји савршена алокацију ресурса: један купац – један продавац, где у одсуству сарадње сви губе.
"Оваква алокација ресурса ствара идеалне претпоставке да тржишни механизми могу да се, кроз интегрисано управљање сливом реке Ибар, искористе за изградњу стабилности у региону и створе нове основе за помирење Срба и Албанаца", додаје Мијачић.
Наводи да "у околностима неизвесности које носе климатске промене сарадња није пожељна већ неопходна, а кроз технолошка решења могуће је овај механизам искористити на далеко ефикаснији начин, уз минималну употребу воде".
Језро Газиводе, како предлаже, тиме може поставити нове основе и креирати економске базе за локални и регионални економски развој.
"Коришћењем интегрисаног механизма управљања сливом унапредио би се квалитет воде путем контроле испуста загађивача целог слива реке Ибар и Западне Мораве и тиме смањили трошкови јавног здравља низводно од Косовске Митровице. Ово би могла да буде наша будућност. Алтернатива њој није уопште привлачна", закључује Мијачић.
Опширније на новимагазин.рс/вести/језеро-газиводе-меница-за-мир.
(Бета, 09.08.2018)
