Hoću da govorim sa Gospodom

Na kuli vavilonskoj — Koliko je sati? — Da, srećna sam i nedostaje mi samo zvonce oko vrata da zvoni nad tobom kad spavaš. — Znači nisi čula buru? Vetar je tresao zid, kula je zevnula kao lav velikom kapijom na škripavim šarkama. — Šta, zaboravio si? Imala sam na sebi običnu sivu haljinu zakopčanu na ramenu. — I odmah zatim nebo se provalilo u ognju. — Pa kako sam mogla da uđem, nisi bio sam. — Naglo sam ugledao boje od pre postojanja pogleda. —