Гродек

У предвечерје звече јесење шуме Од убојитог оружја, златне равнице И језера плава, а над њима се сунце Натмурено ваља; ноћ прима у своје тмине Борце на умору, вапаје дивље Њихових смрсканих уста. А у дну пашњака нечујно буја Облачје рујно, тамо је сада једно гњевно божанство, И крв проливена, и хлад мјесечасти; Сви путови воде у црно распадање. Под златним гранама ноћи и звијезда, Утихнулим лугом тетура сестрина сјена, Она иде да