Надица Хрен има 62 године, у пензији је и живи у словеначком граду Кочевју.

Почетком новембра, путовала је аутобусом из Љубљане за Београд, и остала без новчаника.

Како каже, испао јој је или га је неко украо - свеједно, новчаника више није било.

Три дана касније, позвали су је из словеначке амбасаде да јој кажу да су документа пронађена, а уз њих су јој доставили и писмо из престонице Србије.

У њему су биле лепе речи једног Раше из Београда.

А добро дело никада не би требало да прође незапажено.

Шта се десило?

Раша Јовановић има 63 године и у центру Београда скупља секундарне сировине.

У писму наводи да је у контејнеру код Железничке станице, међу гомилом ђубрета, видео нечија бачена документа.

Све папире је прикупио, видео да је реч о жени из Словеније и однео их у словеначку амбасаду, уз писмо за госпођу Хрен.

Писмо је убрзо на друштвеним мрежама објавио Денис Овчаревић, њен рођак из Београда, истичући да је Раша „витез без плашта и белог коња, али часног срца&qуот;.

Рашу сада чека награда.

Из Словеније је у Београд, код Дениса, стигло писмо за њега, уз прикладну награду, али постоји један проблем - нико не зна где Раша живи.

Како он наводи у писму, телефон нема већ две године, а као „контакт особу&qуот;, именовао је извесног Живковић Јову из Остружнице.

Покушаји да се Живковић контактира, како би Раша добио писмо из Словеније, нису били успешни, као ни покушаји да се Раша пронађе.

• Словенија добила прву начелницу Генералштаба
• Случај „Штајерска гарда&qуот;: Шта се дешава у Словенији
• Како је Јанковић поново победио у Љубљани

Диван човек

Надица Хрен за ББЦ на српском каже да је то што је Раша урадио - „нешто невероватно&qуот;.

„Велики је проблем опет извадити сва документа и стварно је невероватно да се нађе такав човек који ће размислити о томе и направити тако диван гест&qуот;.

Како каже, нарочито кад се узме у обзир да је реч о човеку који скупља секундарне сировине.

„Такви људи су невероватно поштени, разумеју људе који имају проблем, док онима који добро живе то можда и није битно&qуот;.

Јовановић је у писму навео и да му је драго што је могао да буде „џентлмен према једној словеначкој дами&qуот;.

Хрен се на то насмејала.

„Шта да вам кажем, мислим да је то један диван човек. Баш бих волела да више не мора да сакупља сировине и да може да живи нормално&qуот;.

„Дивно је и што се сетио своје младости, када је служио војску у Словенији&qуот;.

Надица Хрен каже да у Београд не долази редовно, али да има рођаке, јер је сестра њеног покојног мужа „удата за Србијанца&qуот;, чију је децу дошла да види кад је остала без новчаника.

„Послала сам Денису разгледницу и писмо за Рашу, унутра сам ставила нешто новца да има за један леп ручак. Денис је обећао да ће покушати да га пронађе и лично му уручи&qуот;, каже она.

Уколико познајете Рашу и знате где га можемо пронаћи, или имате било какве информације о њему, пишите на слободан.марициц@ббц.цо.ук

Ово је писмо које је стигло у Словенију

Поштована мадам Хрен,

Некада сам говорио словеначки, али сам га прилично заборавио па Вам зато пишем на српском, али латиницом да бисте лакше читали.

Претпостављам да солидно говорите српско-хрватски, а судећи по имену Надица можда и потичете из источних крајева.

Ја сам Јовановић Раша, ваша генерације 1963. из околине Београда и повремено сакупљам и продајем секундарне сировине у центру Београда - алуминијум, конзерве, лименке фолије, ситне пластичне флаше и њихове чепове затвараче.

Од тога се издржавам у последње три године пошто сам тада изгубио посао у мом граду.

Фирма је банкротирала, мени је остало још две године до пензије, па то морам све да премостим, а знате како се у Србији тешко запошљавају ветерани. Узалуд ми је академско образовање...

Идући тако низ улицу од контејнера до контејнера, вадећи конзерве и остало, у једном директно прекопута главне Железничке станице на врху нађем расута документа, преко неких новина, још неупрљана.

Погледао сам пажљивије и видео да су у питању лични папири од једне госпође која је вероватно покрадена од џепароша београдских и онда бачена.

Не будем лењ, већ саберем све пажљиво што се могло наћи, сакупим у врећицу и правац кући да на миру погледам, пронађем какву адресу или телефонски број и свакако покушам да уручим власнику.

Држим да је то људски и градски гест, поготово када сам видео да је страни држављанин и колико му документа и све те карте значе.

И ја сам пре четири године у аутобусу изгубио новчаник са свим документима и знам колико је то мучна ситуација.

Мислио сам прво да Вам пошаљем препоручено поштом на кућу у Кочевје, али нисам сигуран колико остајете у Србији,па ми паде на памет да би најефикасније било да Вам покушам доставити преко словеначке амбасаде у Београду која ће вас лакше и брже наћи.

Посебно сам, драга Надо, сентименталан према Словенији и поготово према Кочевју јер сам тачно пре 40 година служио војску у Љубљани на Бежиграду.

Често су нас ту официри водили на вежбе, маневре и логоровање јужно од Љубљане где смо на стражи видели и праве медведе.

За тих годину дана научио сам и словеначки због деклета и пунца (девојака) из Љубљане, а касније, драга Надо, био сам млад фант (момак) одушевљен лепотама Словеније па сам по завршетку рока (ЈЛА) остао још једну недељу да на миру уживам од Бледа па до Марибора.

Зато ми је још драже да могу бити џентлмен према једној словеначкој дами и истовремено стид да вас је неки мој суграђанин (лопов) тако дрско покрао!

Убеђен сам да ћете брзо добити моју пошиљку и поруку да следећи пут пазите на свој новчаник, желим Вам блиставе пензионерске дане.

Лепо би било да ме информишете да ли сте добили пошту.

Јовановић Раша

А ово је писмо које тражи Рашу. Помозите нам да стигне до њега

Поштовани господине Раша Јовановић,

Немам речи којима бих вам се захвалила за ваш леп гест, зато само једно велико хвала.

Драго ми је што сте пронађеним документима пробудили сећање на нашу прелепу Словенију.

Верујем да ће и у ваш живот доћи дани у којима ћете уживати у пензији и у којима ћете, уместо да скупљате ствари по контејнерима, обићи све крајеве Словеније у којима сте били као млад војник. Па и Кочевје.

Вероватно сте већ сазнали да је мој драги рођак Денис објавио ваше срдачно писмо на Фејсбуку, а да се проширило по целој Србији.

Верујем да је ово можда почетак да се и у Србији покрене бирократија и да се створе услови за помоћ људима који су се нашли у ситуацији попут ваше.

Наш рођак ће вас у наредним данима покушати пронаћи и лично вам се захвалити.

У Србији имате омладину са великим срцем која ће убудуће стварати боље услове за живот свих људи, а не само „елите&qуот;. Верујем у то.

Прилажем вам новац за један ручак, да по њему још једном обиђете сећање на младог војника у Словенији. Желим Вам много здравља и да вам се услови за живот побољшају.

Верујем да се добра дела које учинимо увек враћају добрим.

Још једном хвала и срдачан поздрав из Словеније!

Нада Хрен

Кућа није тесна

Где Раша живи - не зна се.

Да ли уопште има дом - ни то се не зна.

Можда ове хладне дане проводи на улици, многи који немају дом покушавају да преживе прикупљањем секундарних сировина.

Често се спекулише о броју бескућника у Београду и медији тада наводе бројке од 1.000 до 3.000, али тачан број није могуће знати.

„Нико нема адекватне податке о броју бескућника&qуот;, каже за ББЦ на српском Невенка Никић Симатковић из Прихватилишта за одрасла и стара лица се у Кумодрашкој улици, једином месту у Београду у којем бескућници могу да потраже помоћ.

„У последњем попису су само људи који су у систему, тј. они који су прошли кроз разна прихватилишта&qуот;.

„Не постоји тачан број колико их је на улицама, једноставно нема правих података, зато што су бескућници просторно мобилни - сада су на једној територији, после на другој.

„Могу да вам кажем да смо прошле године пружили услуге за 453 корисника&qуот;.

Оно што се зна јесте да је тешко прегурати зиму. Напољу је сада минус, што значи да је у Прихватилишту гужва.

„Данас већ имамо 123 на смештају, а чим је зима тај број се повећава. Капацитет је 104, али нам се дешавало да имамо и до 140 корисника.

„Никога не остављамо на улици у таквим ситуацијама, боље је да буду унутра, уз топли оброк и гардеробу.

„Често то кажем - кад чељад нису бесна, ни кућа није тесна&qуот;, каже Никић Симатковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.19.2018)