НЕМАМ КОМЕ

Дрвена капија између доправљене бетонске терасе и улаза на трем старе кованице ландара на слабашном пролећном ветру, она капија којом сам некада летела над каменим степеницама, грлећи је као да ћу њоме, уз шкрипу увек зарђалих држача, запловити у свет бајки. Хватам ту капију чврсто, као да се рукујем са срећом која ме све време држи успут. Трулеж осећам испод руке, на длановима остају опиљци. Прескачем праг и газим кроз полуотворени ходник,