Михаел Шумахер напунио 50 - рекордер, творац историје и „макијавелиста"

Овај текст је апдејтована верзија првог текста објављеног у октобру 2012.

Михаел Шумахер је 3. јануара напунио 50 година.

Његово физичко стање, након несреће на скијању у децембру 2013. године, када је задобио тешке повреде главе и мозга, и даље је мистерија за све изван круга његове породице и пријатеља.

Шумахер од тада није виђен у јавности.

Међутим, не јењава сећање на то шта је све постигао у Формули 1, током каријере која је трајала 18 сезона.

Тото Волф, председник Мерцедеса, последњег тима за који је Немац возио, изјавио је у четвртак да је Шумахер „обликовао и променио спорт заувек&qуот;.

„Михаел је као возач својом пажњом за детаље и знањем подигао Формулу 1 на потпуно други ниво&qуот;.

Вулфове речи нас враћају у октобар 2012. године, када је Шумахер током трке за Велику награду Јапана најавио да се повлачи.

Није увек имао најтоплији однос са медијима - био је сувише контроверзан зато - али је тог дана, након завршетка унапред спремљене изјаве, добио велики аплауз од новинара.

Био је то знак великог поштовања према Шумахеру, без обзира на неке мрачне моменте у каријери.

Након првог повлачења у Формулу 1 се вратио 2010. са Мерцедесом, надајући да ће успети да понови раније успехе.

Међутим, у болиду који није био међу најбољима, успео је само једом да дође до подијума, док је генерално од њега био бољи тимски друг Нико Розберг.

Било је то невероватно искуство те три године гледати човека који је толико доминирао формулом како изгледа као сасвим обичан возач.

Ипак, Шумахер који се вратио у Ф1 био је потпуно друга особа од оне која је 2006. завршила каријеру у Ферарију.

Нови Шумахер био је хуманији, отворенији и дружељубивији, али ни приближно није био толико добар.

„Током протеклих шест година сам много научио о себи&qуот;, рекао је тог дана у Јапану.

„На пример, да можете да се отворите, а да не изгубите фокус, да пораз може да буде тежак колико и победа. Нисам имао то и виду протеклих година&qуот;.

Такве речи нисте могли ни да замислите од Шумахера са почетка каријере, када нимало није сумњао у себе.

• Југославија живи и игра кошарку - али само у Дубаију
• Како се будизам ушуњао на стадионе широм света - и Србије
• Како је Боби Марјановић постао бољи од Мајкла Џордана
• Фудбалски клуб продаје ДНК бившег капитена

Последња трка за понос

Један велики тренутак догодио се те 2012. године, током Шумахерове последње сезоне.

Када је у трци за Велику награду Монака преузео вођство, иза њега су били сви возачи нове генерације који су хтели да буду као он - Луис Хамилтон, Фернандо Алонсо, Себастијан Фетел...

У нормалним околностима, таква ситуација би готово сигурно значила да ће Шумахер остварити 92. победу у каријери.

Али бити први последњи пут био је успех само за понос и подсетник на нека ранија времена.

На крају је кажњен са пет места због удеса на претходној трци у Шпанији, када се закуцао у болид возача Вилијамса Бруна Сене, и завршио је шести. Повукао се на крају са трке.

Судар са Сеном био је само један од четири слична инцидента која је направио у тих последњих 18 месеци ,а који су кристализовали утисак да се приближава време да се повуче.

Месецима је тог лета размишљао о томе шта ће урадити и на крају су донекле други одлучили уместо сега.

Мерцедес је у своје редове довео Луиса Хамилтона, па је на Шумахеру остала одлука да ли да проба са слабијим тимом или да се повуче.

Донео је праву одлуку.

Питања и рекорди остају

Те три године након повратка и борба пре свега против самог себе, оставиле су трага на Шумахеровој репутацији.

Људи у оквиру Формуле 1 почели су да преиспитују његове раније успехе и поступке.

Увек је било доста питања око његове прве титуле са Бенетоном 1994. године, имајући у виду читаву контроверзну сезону. Ипак, након повратка почеле су приче и о доминантној ери Ферарија са почетка двехиљадитих, када је Шумахер освојио пет титула у низу.

Причало се тада колико је предности имао у односу на друге возаче - најбогатији тим, тестирања возила колико су желели, па и пнеуматицима које је користио.

Да ли то значи, говорили су, да Шумахер заправо није толико добар?

Уколико сте икада гледали Шумахера, онда знате колико је ово бесмислена оптужба. На врхунцу он је био нешто заиста посебно - човек који је рутински, у сваком кругу, био на граници немогућег.

Да, читаво такмичење у његово доба није било тако развијено као сада, али је Шумахер правио таква чуда да може да се пореди са највећим вожњама икада.

Победе попут доминације по мокрој стази у Шпанији 1996. године, невероватан повратак у Мађарској 1998. и битке са Миком Хакиненом када је 2000. освојио прву титулу - остају у историји.

Мрачнија или хуманија страна?

У исто време, што је добро било документовано, постојала је и „мрачна страна&qуот; Михаела Шумахера, а она никада није била далеко.

Прву титулу је освојио након што се закуцао у Дејмона Хила у болиду Вилијамса, што му није успело 1997. са Жаком Вилневом.

Можда је најгору ствар урадио током квалификација у Монаку 2006. године, када је болид намерно паркирао тако да Фернандо Алонсо не заузме место испред њега.

То су били најекстремнији примери због којих је деловао као човек који је спреман да буквално све учини за победу - спортска персонификација макијавелизма, где циљ оправдава средство.

Људи који су радили са њим кажу да су те ствари у потпуној супротности са човеком који је, према блиском кругу људи, био топао, искрен, скроман и дарежљив.

Међутим, те ствари су наставиле да прогањају Шумахера до краја каријере и увек је одбијао да прича о њима.

„Сви смо људи и сви правимо грешке&qуот;, рекао је тог дана у Јапану.

„Када погледате уназад вероватно бисте урадили другачије да сте имали другу прилику, али то је живот&qуот;.

Другу прилику је добио у Формули 1, након што у пензији није нашао ништа што би могло да попуни рупу у његовом животу.

Самопоуздање га је убедило да може да се врати добар као што је био раније, али је тада научио да време не чега ни на кога.

Сећања на тај лош повратак су избледела, иако је „прави Шумахер&qуот; поново био у фокусу - машина, чудо природе, спортиста који је подигао лествицу и себе одвео у спортску бесмртност.

Комплексност његовог наслеђа све чини још интересантнијим.

Шест година касније Хамилтон делује као неко ко би могао да запрети рекордима који су дуго деловали потпуно недостижни.

Ипак, кад год ти рекорди буду пали - ако се то уопште догоди - и без обзира на то да ли ће се икада оправити, Шумахер ће бити један од најбољих возача Формуле 1 икада.

(ББЦ Невс, 01.04.2019)