Sećanje na W. H. Audena

Audena sam srela kad smo oboje bili u poznim godinama – u dobu kada laka, dugo sticana bliskost prijateljstva iz rane mladosti više nije moguća, jer nije ostalo dovoljno života koji bi se mogao podeliti, ili se bar nama tako čini. Tako smo postali dobri, ali ne prisni prijatelji. Uz to, njegova uzdržanost je obeshrabrivala prisnost – mada nikad nisam ni pokušala da pređem tu granicu. Radije sam tu njegovu osobinu poštovala kao skrovitost