Европска престоница поплочана јеврејским надгробним споменицима
Сваке године милиони посетилаца корачају калдрмом Старог града у Прагу. Мало њих зна шта лежи испод плочника.
Сваке године милион посетилаца прошета калдрмисаним улицама прашког Старог града - највероватније несвесно да су многи од тих каменова испод њихових ногу похарани са земље која би требало да је свето место. ББЦ-јев Роб Камерон тек је недавно открио њихову тајну.
Стајали смо, блокирајући пешачки саобраћај, на једној од најпрометнијих улица у чешком главном граду. Непрекидна бујица људи очешавала се о нас негодујући док је стискала кесе из божићне куповине и сувенире а ми зурили у земљу.
У даљини, при крају трга Венцеслас, масе су се окупљале око уличних перформера и киоска на којима су се продавале кобасице и пиво.
„Ту&qуот;, рекао је Лео Павлат, брадати директор прашког Јеврејског музеја налик сови, док је упирао прстом у танку траку тамних коцки калдрме испред наших стопала. „Ту! Видите? Све до тамо.&qуот; Дигао је поглед, док су му очи пратиле траку која се протезала читавом дужином кратке пешачке улице.
Завукли смо руке у пластичне кесе и извукли две коцке калдрме. Биле су скоро идентичне онима утиснутим у земљу испод нас. Али ове сте могли да преврнете у руци, откривши тако једну глатку страницу полираног гранита која би иначе била скривена лицем надоле.
На једној су се налазили делови датума, 1895. На другој су се налазила три слова хебрејске азбуке - хе, вав, бет, док је златна боја која је уоквиривала угравирани натпис светлуцала на зимском сунцу.
„Шта то значи?&qуот;, питао сам. „Је ли то део имена?&qуот;
Лео се намрштио. „Немам појма. Нема га довољно да бисмо знали. Вероватно је део еулогије.&qуот;
Лео Павлат је ово камење имао у свом поседу више од 30 година, још откако их је убацио у џепове једног пролећног јутра крајем осамдесетих.
„То мора да је било непосредно пре него што нам је дошао Горбачов, зато што се јасно сећам да су овде реновирали калдрму специјално за његову посету&qуот;, рекао је он.
Касније сам погледао на интернету и открио да је совјетски лидер први пут посетио Праг у априлу 1987. године, а посета је заиста подразумевала једночасовну шетњу по делу трга Венцеслас.
Али вратимо се Леу и његовим коцкама за калдрму. Тог пролећног јутра пре нешто више од 30 година он је ишао да ради у дечјој издавачкој кући Албатрос, недалеко од места на ком смо сада стајали. Прошао је поред призора који је и данас уобичајен у Прагу - хрпе нових облутака који чекају да их поставе радници у комбинезонима и штитницима за колена.
Нешто у вези с њима му је привукло пажњу и он се сагнуо да их мало боље осмотри. Били су то парчићи јеврејских надгробних плоча које су биле исечене у савршене гранитне коцке. Судећи по датумима, биле су узете са гробља из 19. века. Шокиран, Лео је стрпао неколико у џеп и ужурбано се удаљио.
„Није било лако бити Јеврејин тада&qуот;, рекао ми је он. „Био сам активан члан заједнице, мада не у званичним круговима. И нисам био члан Комунистичке партије.&qуот;
Чак и сама посета званично одобреној недељној служби у једној од неколико активних синагога била је довољна да доведе до информативног разговора са тајном полицијом, рекао је он.
„Није било публикација, није било образовања. Мислим да је режим само желео да јеврејска заједница полагано изумре.&qуот;
Јеврејска популација из Чехословачке од неких 350.000 људи пред Други светски рат спала је 1946. године на око 50.000 њих - укључујући неколицину који су успели да се врате из концентрационог логора.
Током деценија комунистичке владавине уследили су званични антисемитизам и добровољна емиграција. Крајем осамдесетих, популација је бројала једва 8.000 људи.
И широм земље, на ободима села и градова, налазило се неких 600 јеврејских гробља, запуштено и заборављено. Комунистичка власт - а чини се и званичници у оквиру јеврејске заједнице - доживели су их као стовариште вредног грађевинског материјала који би иначе само пропао.
Лео Павлат није могао да се сети одакле су потекли његови каменови, али ме је упутио на чланак који је написао пре неколико година. Његове коцке калдрме, чини се, биле су исечене из надгробних плоча узетих са јеврејског гробља подигнутог 1864. године у граду Удлице у Северној Бохемији.
Јеврејска заједница је ту постојала од 17. века, са синагогом, јешивом (верском школом) и два гробља. До тридесетих година прошлог века, јеврејска популација у Удлицама спала је на свега 13 људи. До осамдесетих година, кад је њено гробље било похарано, популација је износила - претпоставља се - нула.
После неколико минута шетње, стигли смо до краја гранитне траке, на самом крају Трга Венцеслас. Туристи и мештани су се тискали крај нас.
Питао сам Леа шта он жели град да уради по овом питању.
„Није просто. Надгробне плоче више никад неће моћи поново да се саставе, а полагање нове калдрме коштало би милионе&qуот;, рекао је он.
„Не мислим да су комунисти то урадили намерно, да би увредили нас Јевреје. Али је било неувиђавно од њих.&qуот;
Он би волео да град ту постави малу меморијалну плочу. Плочу која би подсећала људе, рекао је он, на некада живахан живот Јевреја овде. И на варварство комунистичког режима.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 01.28.2019)
