Необјављени дневник
Политика 24.03.2019 | Радмила Тодић Вулићевић
Двадесети март 2004. Вриштим, кукам, јечим, закопавам се жива, јер оно што се дешава на Космету здрав разум не може да прими као истину
Петнаести фебруар 2004. Мој боравак у Приштини 21. јануара био је кратак. За неколико сати већ сам поново била у Нишу. Моји су поново коментарисали: „Ти до Приштине – као ми до Дуваништа (насеље у Нишу)!” Јуче поново – одлазак на задушнице. И, заправо, све је већ виђено: коров, сува трава и поломљени споменици. Ми, додуше, у двоструко већем броју, у три стара аутобуса који се непрестано кваре, праћени снегом, мразом и клизавицом, истрајни
