Дан победе: Како је свет победио фашизам и добио нову Европу

Јурај Хржењак има 102 године.

Рођен је у Бјеловару 10. марта 1917, у тренутку када је свет и даље био преокупиран Великим ратом, највећим који је човечанство до тада видело.

Током те четири године европско тло добило је крвавоцрвену боју, страдали су милиони, пала су царства и ништа више није било као пре.

Наравно, мислило се да рата више неће бити.

Неколико деценија касније Велики рат добио је наследника и епитет Први, а млади Хржењак је отишао да се бори.

Зашто?

„Борио сам се против фашизма, ништа друго&qуот;, једноставно одговара за ББЦ на српском.

„Као и сваки поштен човек у то време, борио сам се против зла које је човечанству наменио немачки и италијански фашизам.

„Борио сам се за опште добро, за људске вредности, за међусобну љубав, пријатељство и братство. Све ово што сада истиче папа Фрања&qуот;, каже Хржењак.

Дан победе

Сваког 9. маја свет обележава Дан победе над фашизмом, у част истог датума из 1945. када је фелдмаршал Вилхем Кајтел у Берлину потписао безусловну капитулацију Немачке.

Неколико дана раније, 2. маја, Совјетска застава завијорила се изнад разрушеног Рајхстага у Берлину, када је настала једна од најпознатијих фотографија у историји.

Седам деценија након рата делује да је 9. мај једини дан у години када је цео свет на истој страни.

Најупечатљивија прослава увек је у Москви, када се са војне параде на Црвеном тргу чује громогласно „ура&qуот;, док Бесмртни пук маршира градовима широм света - па и у Београду.

Зашто је 9. мај битан?

„Зато што означава рођење нове Европе&qуот;, каже за ББЦ на српском историчар Предраг Марковић.

„И у смислу краја рата који је запретио да уништи све европске вредности и у смислу почетка европске заједнице, као једног од најуспелијих експеримената у превазилажењу мржње и ратова&qуот;.

Процењује се да је на просторима бивше Југославије током Другог светског рата живот изгубило од 800.000 до 1.200.000 људи, од чега око пола милиона цивила.

• Србија и антифашизам: Шта деца данас уче
• Други светски рат потресао и свемир
• Дан Д: Бункери у новом светлу
• Славни пољубац отишао у вечност

„Највише су страдали Срби у Независној Држави Хрватској, драматично више од свих осталих, а те трауме су касније имале велики утицај на њихово понашање током деведесетих&qуот;, каже Марковић.

Међутим, на овим просторима се 9. мај дуго није обележавао, а Марковић каже да су кривци за то југословенски комунисти.

„Они су направили велики проблем са антифашистичком традицијом, јер су имали тај арогантан став да је њихов антифашизам посебан.

„Њима то уопште није био важан дан - имали су неки њихов календар празника који је требало да покаже њихову ексклузивност&qуот;.

Млатио фашизам, млатила и природа

Када је 1939. Хитлер прегазио Пољску, свет се поново нашао у рату светских размера, који је на Балкан стигао тек две године касније, доневши и социјалну револуцију.

Део Народноослободилачке борбе био је и Хржењак, који каже да се од самог почетка борио против фашиста.

„Од прве до шесте офанзиве. Негде као војник, негде као комесар вода, чете, батаљона, одреда, бригаде... Чувене Друге личке бригаде.

„Тамо сам био заменик комесара. После сам исто био у дивизији, па у Првом хрватском корупсу&qуот;.

Чега се сећа из тог периода?

„Сећање које ме целог живота прати је ужасна ситуација за обичног човека и сељака, радника. Куд га је млатио фашизам, ту га је млатила и природа. Није било ни хране, ни одеће, ни обуће&qуот;, наводи Хржењак.

Како каже, партизани су тек 1943. године, након победе над италијанским фашистима, дошли до нешто веће количине хране, којом су снабдевали болнице пуне рањеника - наравно, оне које су до тог тренутка опстале и до којих нису дошли фашисти или усташе.

„Усташе су били велики гадови хрватски, били су гори од немачких фашиста&qуот;, истиче Хржењак.

„Крволочни су били, са мржњом према Србима, свима који су другачије мислили и који нису прихватали фашизам. Све њих су уништавали и убијали&qуот;.

Рат је био нарочито крвав у Босни и Херцеговини и Хрватској, где је НДХ формирала логоре у које су слали све противнике режима, Србе, Јевреје и Роме.

Број жртава у тим логорима и даље је предмет спорења, али бројке иду и до неколико стотина хиљада.

„На пример, у личком логору Јадовно, према неким проценама, побијено је 43.000 људи. Историчар Славко Голдштајн каже 27.000, а ја мислим да је око 30.000 људи&qуот;, каже Хржењак.

„Све те људе у те крашке јаме набацати... Цео тај део Лике је био поливен крвљу... Крвљу поштених људи, који нису прихватали фашизам&qуот;.

Ревизионизам

И поред тога, последњих година се у земљама бивше Југославије с времена на време могу видети симболи поражене стране у Другом светском рату.

Често се прича о и ревизионизму и промени историје, како би поражени постали победници.

У Србији је 2011. донет Закон о рехабилитацији, за који Марковић каже да је „несрећан&qуот;, јер меша „повратак имовине и политичку рехабилитацију, што доводи до апсурдних ситуација&qуот;.

„Онда неки покушавају да рехабилитују људе на основу тога што није било формалног суђења. На пример, Милан Недић - председник српске Владе током рата - никада није формално осуђен, па његови поборници сматрају да није крив, што би могло да се примени и на Хитлера&qуот;.

• Тату мајстор Аушвица – и његова тајна љубав
• Рудолф Хес је заиста извршио самоубиство у затвору
• Хитлер и његова другарица - јеврејска девојчица
• Хитлерови акварели на аукцији у Берлину

Марковић ипак сматра да је реч о појединачним случајевима и да се у Србији фашисти систематски не величају.

„Рехабилитација је проблем односа према Равногорском покрету, али њихова рехабилитација не значи рехабилитацију фашизма&qуот;.

Како каже, у Хрватској је случај доста компликованији.

„Они су у исто време имали и величанствен партизански, антифашистички покрет, као и најгори могући пронацистички режим. Што би рекао Миљенко Јерговић, усташе су биле мануфактура смрти, не индустрија као њихови нацистички другови&qуот;.

У Хрватској се тако и даље на зидовима могу видети проусташке пароле и симболи.

„То су агресивни и екстремни људски гадови&qуот;, каже Хржењак.

Хрватска је током Другог светског рата била центар антифашистичке борбе у целој Југославији, истиче.

„Међутим, у Хрватској смо ми антифашисти мирни људи, не бусамо се у прса да смо извукли земљу од зла и окренули је на праву страну, а проусташка и екстремна десница то ради.

„То је агресивно, то је екстремно, то наваљује, не мирује... Хтели би да згазе све људске вредности, наметну њихов поглед на свет и своју погану душу човечанству и човеку&qуот;.

А где је антифашизам данас?

„Колико су ме пријатељи који долазе из Београда и Србије раније информисали, антифашистичка традиција је боље одржавана у Србији - нарочито у Београду - него у Хрватској&qуот;.

Пријатељи

Након Другог светског рата почело је неко ново - црвеније - доба Југославије.

Хржењак се вратио уобичајеном животу, па је 1956. дипломирао на Правном факултету у Загребу.

У међувремену је променио неколико функција, а био је судија Уставног суда Хрватске и директор Политичке школе „Јосип Броз Тито&qуот; у Кумровцу.

У пензији је од давне 1980. године.

Преживео је много тога, данас живи у Загребу и гура кроз други век живота.

Каже, у Београду је последњи пут био пре десетак година.

„Имао сам пуно пријатеља у Београду... Генерала, официра, али су они сви помрли, иако су били млађи од мене. Немам у Београду више никог&qуот;.

Ипак, истиче, борба антифашиста из земаља некадашње Југославије не престаје.

„То је наш живот, докле год смо живи&qуот;, каже Хржењак.

„И ми и наша деца, која су све са нама проживљавала, јер смо некако морали да са тим наставимо да живимо&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.09.2019)