ЛГБТ: Зашто су нека места отворенија према геј људима од других

Кад је Тајван постао прва азијска држава у којој су легализовани истополни бракови, стотине геј парова славило је пријавивши се за ступање у брак.

То је довело до значајне промене на острву на ком је већина људи тек однедавно почела да подржава истополне односе.

И на многим другим местима дошло је до промена - често веома рапидних.

На пример, свака пета особа у Јужној Кореји је 2007. године рекла да хомосексуалност треба да буде прихваћена - а до 2013. године та се бројка удвостручила.

Ставови јавности изгледа да су смекшали и на другим местима, као што су Аргентина, Чиле, САД, Аустралија, Индија и у многим другим државама у Западној Европи.

Али ове промене не значе увек потпуну једнакост. На Тајвану, на пример, влада се зауставила код одобравања пуних права за усвајање.

Другде, неке државе усвајају строже анти-геј законе Истополни астополни односи остају илегални у око 69 држава. Недавно је у Кенији донет изгласао закон који забрањује геј секс.

Џепови отпора

У неким земљама, отпор према геј везама дубоко је укорењен.

На пример, У Гани геј секс може бити кажњен затвором, а ставови се мењају ка мање благонаклоним.

Анкета из 2013. године показала је да 96 одсто становника Гане сматра да друштво не би смело да прихвати хомосексуалност.

На другим местима, званичне казне за геј секс могу да пруже увид у то како становници, или макар њихови лидери, виде хомосексуалност.

На пример, Брунеји су недавно секс међу мушкарцима учинили кажњивим смрћу каменовањем, иако су у међувремену то повукли.

Други проблем је што иако закони и утисак о ставовима можда делују као да су у неким земљама постали слободнији, реалност би могла да буде значајно другачија за ЛГБТ заједницу на лицу места. На пример, иако је Врховни суд Бразила недавно гласао да злочине хомофобије и трансфобије начини противзаконитим, учинио је то реагујући на велики број убистава ЛГБТ људи.

Зашто, дакле, подршка гејевима и лезбејкама толико варира широм света?

Студије сугеришу да су разлози често повезани са три фактора - економским развојем, демократијом и религијом.

Једна теорија гласи да економија државе формира ставове њених грађана - укључујући шта они мисле о ЛГБТ правима.

Сиромашније земље често исказују мање подршке, делом зато што се културне вредности усредсређују на основно преживљавање.

Кад људи брину око ствари као што је чиста вода, храна, склониште и безбедност, могу да постану зависнији од других.

Та зависност обично појачава јаку лојалност групи - повећавајући подршку њеним нормама, укључујући „традиционалне&qуот; хетеросексуалне породичне вредности.

Људи који живе у богатијим земљама, за разлику од њих, обично уживају много више безбедности.

Као последица тога, вероватније је да ће имати слободу да доносе одлуке које им одговарају и да верују у индивидуално изјашњавање.

Није свако у богатијим земљама толерантнији према геј односима, али подаци којима располажемо сугеришу да обичну тамо имају већу подршку.

Сматра се и да одређену улогу игра демократија.

У демократији, принципи као што су једнакост, праведан однос и право на протест чешће ће бити део активности влада и њихових грађана.

Као последица тога, вероватније је да ће људи који се понекад доживљавају као другачији, као што су гејеви и лезбејке, бити прихваћени.

Али људима је можда потребно време да се навикну на демократију.

У поређењу са вишегодишњим демократијама, бивше комунистичке земље као што су Словенија и Русија чини се да су спорије у развијању толерантнијих ставова.

Други фактор је улога религије.

Западна Европа, са релативно ниским степеном религиозног веровања, налази се на челу легализовања истополних бракова. Данска, Белгија, Норвешка, Шпанија и Шведска биле су међу првим земљама које су то учиниле.

Неке блискоисточне и афричке земље, у којима су најчешће доминантни Ислам или конзервативне протестантске вере, имају неке од најмање толерантних ставова.

Геј секс је илегалан у скоро половини земаља Африке и Азије, са између 60 и 98 одсто људи који говоре да је религија „увек битна&qуот;. То је много више него у Европи, где је геј секс легалан у свим земљама.

Али, иако су богатије, више демократске и мање религиозне земље обично толерантније, постоје и многи изузеци.

Кина, на пример, има ниску стопу религиозних уверења, али анкете показују да њени становници имају много мање подршке за геј права од њихових тајванских комшија.

Промена у ставовима

Земље су се одувек разликовале у погледу економског развоја, демократије и религије. Зашто су се, дакле, ставови и политика толико променили у последњих 20 година?

Једна сугестија је да се ставови мењају како старије генерације умиру и замењују их млађи, либералнији људи.

Други је да људи различитих старосних група могу да промене ставове а нека истраживања сугеришу да је управо то случај.

У САД и многим другим земљама, популарна култура и медији чини се да су одиграли велику улогу у рапидној либерализацији ставова.

Од деведесетих надаље, почели су да се појављују неки изузетно симпатични геј и лезбејски ликови - као што је Вил из Вил и Грејс - и ТВ личности као што је Елен Деџенерис. Популарна култура омогућује људима који иначе не би познавали отвореног геј појединца да га познају у виртуелном смислу.

Контакт у стварном животу је такође важан, јер је теже не волети геја или лејзбејку који су пријатељи или чланови породице.

У САД, 22 одсто људи је 1993. године рекло да има блиског пријатеља или члана породице који је геј или лезбејка. До 2013. године, исту ствар рекло је њих 65 одсто.

На тај начин покрет „излажења из ормара&qуот;, који охрабрује појединце да декларишу своју сексуалну оријентацију или родни идентитет, био је изузетно успешан.

Више на ову тему

• Како ЛГБТ особа може да буде родитељ у Србији, ако није Ана Брнабић
• Однос полиције и ЛГБТ заједнице: „понижавајући“
• Шта легализација истополних бракова може да значи за Црногорце

Ипак, не може се аутоматски претпоставити да ће све земље, пре или касније, увести законе који су отворенији према гејевима.

Неки гејеве доживљавају као западњачки увоз, а могу да мисле и да САД и Европа користе економску силу да им наметну своју вољу.

На пример, Уганда је 2009. године расправљала о предлогу закона који би кажњавао геј секс смрћу у неким ситуацијама. Као реакција на то, неколико земаља је припретило да ће им укинути финансијску помоћ, а Светска банка је одложила кредит од 90 милиона долара.

На сличан начин, Турска је имала проблема у кретању по танкој линији између подршке конзервативним исламским ставовима и одржавања политике коју би подржала ЕУ.

Ту је и аргумент да је првобитна одлука Брунеја да уведу смртну казну за геј секс можда био покушај додворавања муслиманским туристима и инвеститорима.

На другим местима, политички кандидати можда исказују подршку строгим законима као начин да стекну публицитет и задобију подршку јавности.

Ставови и политика у многим земљама очигледно се мењају.

Али претпоставка да ће више њих поћи њиховим стопама нема никаквих гаранција.

О овом чланку

Ову анализу ББЦ је наручио од експерта који ради за спољну организацију.

Ејми Адамчик је професорка социологије на Колеџу кривичног права Џон Џеј и Програму докторских студија из социологије и кривичног права у Дипломском центру Градског универзитета у Њујорку.

Приредила: Еланор Лори

(ББЦ Невс, 06.13.2019)