Путовање једног дјечака кроз сребренички пакао

Тад сам се премјестио у свој склониште код замрзивача, гдје је био најдебљи зид. Тих неколико дана смо небројено много пута трчали до најдебљег зида у кући, а њ смо оцјењивали у трку. Да скратим вријеме у свом леглу испред замрзивача, од тог деветог јула бројао сам гранате које су се чуле по цијели дан. Знало их је некад бити по тридесет одједном. Људи су излазили по улици, али само уз правило “Прва убија”. Улицом је тутњао Рамо хљебара с рањенима у тамићу.