Како су Совјети три пута стигли на Месец пре Американаца

Петнаестог септембра 1959. године, премијер Совјетског Савеза Никита Хрушчов стигао је у Вашингтон у историјску посету Америци.

Током разгледања Беле куће, Хрушчов је колеги Двајту Ајзенхауеру уручио лоптасти предмет са урезаним совјетским симболом.

Био је то легендаран и шеретски поклон. Кугла је била копија исте такве у сонди Луна 2, која је само дан раније постала прва свемирска летелица која се спустила на месечеву површину.

На путу до Месеца они ће још два пута престићи Американце пре него што НАСА 1969. године уђе у циљ са Аполом 11 и тамо спусти прве људе.

• Србин који је послао човека на Месец
• Жестоке соларне олује које прете Земљи

Захуктала свемирска трка

Стигавши први до Месеца, Совјети су задали поприличан ударац ривалима у Свемирској трци. А трку су започели 1957. године лансирањем првог вештачког сателита Спутњик.

Москва је потом у фебруару 1966. године успела да изведе прво меко слетање на Месец са Луном 9 и прва да фотографише површину.

Два месеца касније, Луна 10 постала је прва свемирска летилица која је ушла у месечеву орбиту.

То нам је помогло да проучимо топографију, али и зато што су у веома раној фази Свемирске трке научници с обе стране закључили да би „посредни лет&qуот; са лунарним модулом био много лакши него да се слеће на Месец директно.

Насин инжењер Џон Хоуболт је 1961. године предложио приступ по имену Лунарни орбитални рандеву (ЛОР), у ком би матични брод кружио око Месеца, док би се са њега откачила мања летелица.

Хуболт је тврдио да би ЛОР уштедео време и гориво, као и поједноставио многе фазе мисије - развој, тестирање, производњу, дизање, одбројавање и летачке операције.

И тако су Американци стигли до Месеца. Али те 1966. године изгледало је да су Совјети ближи да освоје Земљин природни сателит.

• Слетање на Месец - теорије завере и истина

Велика предност

„Пре него што успете да спустите човека на Месец, морали сте да спустите роботско возило, а ми смо склони да заборавимо све успехе совјетске стране&qуот;, рекао је за ББЦ Даг Милард, свемирски кустос Лондонског музеја науке.

Луна 2

Лоптаста свемирска летелица лансирана је 12. септембра 1959. године.

Совјетске власти предузеле су необичан корак усред тајности која је стално пратила њихов свемирски програм - славном британском астроному Бернарду Ловелу пружиле су кључне информације о лету, укључујући и његову трајекторију.

Ловел је био тај који је потврдио успех мисије спољним посматрачима, укључујући и Американце, који су првобитно оспоравали достигнуће.

Луна 2 се срушила на месечеву површину брзином од око 12.000 километара на сат, нешто после поноћи (по московском времену) 14. септембра 1959. године. Врло је вероватно да ни сонда ни товар нису „преживели&qуот; удар.

• Фотографије делимичног помрачења Месеца из Србије и других крајева света

Али мисија је била више од обичне хладноратовске егзибиције.

Луна 2 извршила је разне научне експерименте - потврдила је да Месец нема значајно магнетско поље и није пронашла доказе о радиоактивном појасу.

„То је научницима омогућило важне увиде у геологију Месеца, на пример&qуот;, рекла је за ББЦ Либи Џексон, физичарка и директорка Програма љуског истраживања при Британској свемирској агенцији.

Луна 9

Седам година касније, Луна 9 је заправо помогла програму Апола.

Пре него што је слетела на Месец, и совјетски и амерички научници мислили су да ће месечева површина бити сувише мека за слетање свемирске летилице - страховали су да ће месечева површина бити прекривена неком врстом дубоког, прашњавог живог блата у које ће потонути свако ко слети.

Совјетска сонда показала је да је тло чврсто и то је била изузетно значајна информација.

„То је била истинска научна прекретница и заиста је помогла будућим мисијама&qуот;, каже Џексон.

Луна 10

Био је то и пропагандни тријумф Совјета над Американцима.

„Не смемо да заборавимо да је Свемирску трку покретала геополитика&qуот;, додаје ова физичарка.

Кад је у питању Луна 10, она је довела до важних открића о саставу месечевог тла, па чак и микрометеороида - сићушних честица стена које путују кроз свемир при великим брзинама и представљају претњу по истраживање свемира, па чак и животе астронаута на месечевој површини.

Тамо одсуство атмосфере значи да сићушно свемирско камење слеће неометано и стога је много опасније него на Земљи.

„Совјети су мислили да ће добити Свемирску трку на основу низа пионирских подухвата који су укључивали слање првог човека у свемир 1961. године и прве шетње по свемиру 1965. године&qуот;, рекао је у јуну Асиф Сидики, водећи свемирски историчар, током интервјуа са Планетарним друштвом - америчком невладином организацијом.

„Они нису мислили да ће Американци заиста успети да изведу слетање на Месец.&qуот;

Те 1968. године, међутим, Американци су задали одлучујући ударац - са мисијом Аполо 8, успели су да пошаљу свемирску летелицу са људском посадом до Месеца, да она направи круг око њега и безбедно се врати.

Мање од годину дана касније, Аполо 11 слетео је на месечеву површину.

Совјети никад нису имали одговор на Аполо 8, упркос томе што су престигли Американце у неколико „првих&qуот; достигнућа кад су у питању летови са људском посадом. Зашто?

„Одакле да почнем? Било је недовољно научне и технолошке основе, недовољно економске основе и лоше организационе структуре&qуот;, рекао је за ББЦ бивши историчар Насе Роџер Лаунијус.

Укратко, совјетски програм је бриљирао у слању сонди на Месец, али никад се није развио довољно да исто уради и с људима.

Изнад свега, Москва није имала ракету довољно снажну да пошаље свемирску летилицу са људском посадом све до Месеца.

Американци су имали моћни Сатурн В, који је успешно коришћен у свим месечевим летовима са људском посадом. Совјетски еквивалент био је Н1: он је омануо у сва четири тест лета.

Такође, совјетски свемирски програм био је ометан оним што експерти зову хаотични систем управљања. Бирократија и борба за моћ разликовали су се од централизоване структуре организоване од врха ка дну коју су користили Американци.

Политичке борбе

И Американци и Совјети схватили су прилично рано током Свемирске трке да, ако желе успешно да остваре мисију Лунарног орбиталног рандевуа (ЛОР), требаће им компликовани свемирски мануелни маневри пристајања.

И док је Американцима пошло за руком да успешно остваре те маневре до 1966. године, Руси нису успели да их постигну пре јануара 1969.

Такође, совјетски свемирски програм обележавала су стална натезања са комунистичким вођством и надметање за ресурсе са војском, којој је приоритет био развој интерконтиненталних балистичких пројектила у склопу програма ове земље за нуклеарно одвраћање.

Тетурање напред

У својој књизи Изазов за Апола: Совјетски Савез и Свемирска трка, 1945-1974, Асиф Сидики објашњава да су Совјети започели планове за озбиљно спуштање људи на Месец тек 1964. године, пар година после Американаца.

„Совјетски свемирски програм био је обавијен великим велом тајне и зато су ствари као што су прва шетња по свемиру деловале толико фантастично&qуот;, рекао је он.

„У стварности се спроводио ад-хок програм који је тетурао од једне ствари до друге.&qуот;

Ово виђење деле и људи који су некада били саставни део бившег совјетског система.

„Кад говоримо о совјетском програму, на Западу влада заблуда да је он био централизован. У стварности, био је више децентрализован него у Америци, која је имала један сконцентрисани Аполо програм&qуот;, рекао је за часопис Сајентифик америкен Сергеј Хрушчов, син бившег совјетског премијера и инжењер аеронаутике у време Свемирске трке.

„У Совјетском Савезу сте имали разне дизајнере који су се такмичили једни са другима.&qуот;

Да све буде горе, главна покретачка снага иза московског свемирског програма, инжењер Сергеј Королев, умро је изненада у јануару 1966. године.

Последњи очајнички покушај

Ипак, кад су схватили да је трка да се човек спусти на Месец изгубљена, Совјети су испробали још један последњи трик да би остварили неки успех - лансирање сонде за сакупљање узорака лунарног тла која би се вратила пре Апола 11.

И тако је 13. јула 1969. године, три дана пре нешто је узлетео Аполо 11, у свемир полетела Луна 15.

Она је у месечеву орбиту ушла четири дана касније, 72 сата пре Апола 11, али се слупала на површини, неколико стотина километара од места где су се Армстронг и Олдрин припремали за повратак на Земљу.

„Веровали смо да се налазимо 'испред читаве планете' и да ћемо претећи САД и у лансирању људских посада на Месец. Али жеље су једно, околности нешто сасвим друго&qуот;, изјавио је филозофски 1999. године за америчку телевизијску мрежу ПБС Василиј Мишин, човек који је заменио Сергеја Королева у совјетском свемирском програму.

ДО НОТ ДЕЛЕТЕ - ТРАЦКЕР ФОР [48937741]

(ББЦ Невс, 07.17.2019)