Protestna pesma

Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. Ja čuvao, ljudi, ovce tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta… Sve im smeta. Ja do škole pešačio i po kiši i po snegu, moje kćeri k’o knjeginje, k’o da se u svili legu: jednom šmrknu, dvaput kinu i beže u limuzinu. Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. Ja krčio s ocem šumu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu-gospodinu teško i da đubre prospe. Kad mu mati nešto reži mislim: