Наједном је банула глад

Наједном је банула глад с великим очима - ал' како је само прошла кроз страже и жице густе? - па је наредила софре у сновима нашим и ноћима, а оставила дане оглодане и пусте. У логору је зинула глад и сад, место нас, сваку храну прогута. Заборавила је за собом само кост и јад да смрт за њом не лута. Кад је стигла, све капије широм морале су да се отворе, за трен ока сав је логор помела, и сад, сем песка доле и неба горе, ничег другог и није до празних наших тела.