Други светски рат: „Мој деда је преживео пет нацистичких концентрационих логора“

Постоји једна стара црно-бела фотографија која се у мојој породици чува годинама. Личи помало на школску фотографију, деца стоје у редовима и зуре у апарат.

Година је 1945, то су јеврејска деца и она су у Прагу. Многа од њих су управо ослобођена из концентрационог логора Терезин, који се налази у близини.

Збијени су, неки од њих се смеше, али има и неколико безизражајних и пар намрштених лица.

• Да ли је због јеврејског порекла Марго Перин морала да оперише нос
• Писмо које је открило тајни живот Јозефа Менгелеа
• Тату мајстор Аушвица – и његова тајна љубав
• Мрачна нацистичка прошлост немачких богаташа

Сви су управо изашли из ужаса Холокауста. Родитељи већине нису преживели и они су сада сирочад.

Повратак у Праг

Праг је у мају 2019. године лако препознатљив. У позадини се налази иста статуа, иста калдрма и исти елегантни бели прозори кућа.

А неколицина деце са те старе слике такође је ту. Вратила су се, са мужевима и женама, децом и унуцима, да прославе то што су преживели.

Вратила су се да се сниме нову фотографију - фотографију породица које данас није требало да постоје.

• Дан који је променио ток историје
• Хирурзи и даље користе нацистичку књигу анатомије
• Родитељи који су спасли своју јединицу тако што су је предали другима

И ја ћу бити на тој фотографији, заједно са дванаест чланова моје породице - али ја сам и новинарка која је дошла да исприча причу која се крије иза свега.

Мој деда, Дејвид Херман, био је једно од деце која су преживела - у његовом случају укупно пет концентрационих логора: Аушвиц, Аушвиц-Биркенау, Бухенвалд, Ремсдорф и, коначно, Терезин.

Ужаси

Моје путовање почиње у Манчестеру, где сада живе двојица преживелих која су познавала мог деду.

Они нас дочекују срдачно и примају у домове, нудећи нам сендвиче, умаке и хумус. Кад почнем да им постављам питања о ужасима које су преживели, просторију испуњава тишина.

То је први пут да чујем искуства преживелих из прве руке и са толико детаља да ме то погађа у жицу онако како то нисам очекивала.

• Холокауст: Зашто се потомци преживелих Јевреја враћају у Немачку
• Жена која је преживела Менгелеове експерименте и опростила нацистима
• Дан победе - кад је пао фашизам, а родила се нова Европа

Већ сам била у концентрационим логорима; у Аушвицу једног лета када су деца викала да желе сладолед док нам је наш туристички водич показивао гомиле косе и ципела. У Терезину, са дедом и рођацима, кад сам имала скоро десет година.

Ниједно од тих искустава није ме приближило мојој властитој историји као ово.

„Виђали смо смрт све време&qуот;

Сем Ласкијер има 91 годину. Он повлачи рукав нагоре и показује ми тетоважу на руци. Зелена слова и бројеви урезани су дубоко у меке, папирнате наборе његове коже.

„Виђали смо смрт све време&qуот;, каже он. „Могли сте да осетите мирис спаљеног меса људи који је куљао из димњака Аушвица.&qуот;

„Процењивали су да ћете преживети око три месеца, али ја сам остао тамо седам месеци и преживео сам.&qуот;

• Хитлер и његова другарица - јеврејска девојчица
• Зашто Србија и Русија нису добиле позив за Пољску
• Дијана Будисављевић: „Ако нам она буде узор, промена је могућа“

Он ми излаже чињенице, али се емоције крију негде дубље. Док заједно разгледамо фотографије, он каже да и даље сања ноћне море о логорима.

Глад

„Како је бити тинејџер у нацистичком концентрационом логору?&qуот;, питам.

Осећања је тешко преточити у речи. Једина која се изнова и изнова понавља је глад. Рупа без дна у стомаку. Живот без свести о томе када ће бити следећи оброк.

„Били смо све време под траумом&qуот;, каже Илке Алтерман, који такође има 91 годину. „Бринули смо се одакле ће доћи следећи комад хлеба, зато што смо били стално гладни. Били смо изгладнели.&qуот;

Он отвара стару картонску кутију и почиње да слаже сепија фотографије на трпезаријски сто.

Слобода

„Ово је тренутак кад смо сазнали да су чувари нестали и кад нам је речено да смо слободни. Ово сам ја, овај што маше капом&qуот;, каже Илке, показујући на вагон пун сасушених тела.

„Требало је да нас усмрте гасом наредног јутра, јер нису могли да нас однесу нигде другде а знали су да у Терезину има крематоријум.&qуот;

Илке говори споро, прави станку после сваке речи. У дубинама његових очију видим тринаестогодишњег дечака, који се сељака од логора до логора, превоженог у камионима за стоку дуж железничке пруге, све до слободе.

Слобода. Семово лице је озарено.

„Праг призива лепе успомене&qуот;, каже он, „зато што сам тамо ослобођен, тамо ме нису тукли или викали на мене.&qуот;

Руси су били добри према деци. Делили су хлеб с њима, давали им чоколаду и дозвољавали им да се возе на њиховим тенковима.

Дали су им и 24 часа да раде шта год хоће. Чак и да се освете Немцима, уколико желе.

• Славни пољубац отишао у вечност
• Тело завештано науци – али коришћено за тестирање бомби
• Откривени „масни вицеви&qуот; Ане Франк

Али врло је мало ослобођених затвореника, ако их је уопште и било, желело да окрвави руке; занимало их је само да напуне стомаке после вишегодишњег изгладњивања.

Неки су јели толико да њихова слабашна тела то нису могла да издрже и завршили су у болници. Други су умрли од последица лошег варења.

Повратак у Терезин

Заједно посећујемо Терезин, бивши гето и нацистички логор у којем је већина из ове групе ослобођена.

На око 60 километара од Прага вијугавим сеоским путевима, данас је то нормалан град и меморијални центар. Старија госпођа гура колица за куповину, група туриста посећује бившу касарну, крематоријум и музеј гета.

Одлазимо до јеврејског гробља и издвајам време да причам са Ареком Хершом, који је у заточеништву овде провео осам дана пре ослобођења.

Он описује простор око нас како је изгледао кад је он ту први пут стигао: гомила на гомили лешева. Живи костури по стационарима.

• Изгубљена љубавна писма пронађена након 70 година
• ББЦ и тајне активности у борби против нациста

Касније видим та лица, на њима патњу, пркос, док пролазим кроз ролне и ролне архивских снимака да бих саставила властити филм. Фотографије смрти урезале су ми се у мозак.

Данас су гробови у Терезину обележени непрегледним пространством надгробних плоча.

Кажу да птице не певају на локацијама концентрационих логора, али то је једини звук који чујемо.

Одржана је меморијална служба, ваздух је испуњен канторовом молитвом, праћеном минутом ћутања у сећање на мртве.

Одавање почасти преживелима

Али у Прагу смо да одамо почаст преживелима, онима који су успели да изађу из логора живи, међу њима и мој деда.

Он је био један од 732 деце која су доведена у Велику Британију 1945. године. Она су одрасла заједно, као браћа и сестре, изградила успешне нове животе и добила властиту децу.

Група је постала позната као Дечаци, иако је међу њима било и осамдесетак девојчица. Њихове породице постале су део моје шире породице.

Одрасла сам знајући за Холокауст, за дедин опстанак и за породицу коју смо изгубили. Али тек смо последњих година почели да говоримо о томе како се траума његових искустава није окончала 1945. године.

Мама ми каже да, кад је била млада, није смела да се пожали тати на лош дан у школи. Шта може да буде лоше као Холокауст?

• Ко је била пољска Ана Франк
• Ајнштајново „Писмо о Богу&qуот; продато за 2,9 милиона долара

Моја сестра и ја нашироко причамо о утицају који је дедина прича имала на наше животе. Да ли нас кривица преживелих тера да живимо властите животе до краја, као да нам понестаје времена, живећи их за шест милиона убијених Јевреја?

Више од 200 нас дошло је у Праг да види где су наши родитељи и деде и баке стајали након што су ослобођени.

Ми певамо и скандирамо док се звона славног астрономског часовника оглашавају на пун сат.

Осећамо тугу док се присећамо мртвих, али и јединство, радост, решеност. Решеност да се сећамо Холокауста, да причамо приче о онима који су га преживели и онима који нису.

Стојећи на том тргу, ми смо доказ да је план нациста да истребе Јевреје пропао.

Мој деда је говорио да не мрзи Немце. Као и многи преживели, заговарао је толеранцију и отворени ум у читавој својој породици, вредности које и сами тежимо да одржимо.

Преминуо је пре десет година, али бих волела да је и он могао да буде овде. Толико је питања која бих волела да му поставим.

Имамо његову фотографију, сликану кад је имао 17 година. Глава му је обријана, носи пругасту пиџаму, а испод његовог лица стоји крупно исписан број: А26 44 328.

Сликана је кад је стигао у концентрациони логор Бухенвалд. Гледам ту слику и видим његову решеност да настави да живи.

Моја мајка види изгубљеног тинејџера који је тада већ гледао како му одводе родитеље у гасне коморе.

Стресем се од саме помисли на то шта све су те младе очи виделе.

Можете да погледате документарац 'Породице које није требало да преживе' овде.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.16.2019)