Најбоље од „десетих“: Музичка сцена у Србији у претходних десет година

Љубитеље поп културе не занимају новогодишње одлуке, уместо поклонима и слављу многи од њих пре се радују уживању у топ листама.

Иако се друга деценија 21. века завршава 31. децембра 2020, многи су пожурили са листама које доносе преглед најбољих у претходних десет година.

ББЦ на српском неће представити листу најбољих албума, већ је ово списак најважнијих догађаја на музичкој сцени у Србији од 2010. до данас.

• Буч Кесиди за ББЦ: О фризурама, бермудама, кућним журкама и Арени
• Божо Врећо: „Волим мачевање и алпинизам“
• ЛП Дуо: Романтични оптимизам у Србији

Живео стриминг

Музика стиже са свих страна, а формат у коме је конзумирате постао је мање важан.

Онлајн платформе учиниле су да нас један клик дели од целоукупне дискографије неког бенда.

То мења и начин слушања, јер „слушаоци су се размазили и све хоће одмах&qуот;, каже Никола Јовановић, власник издавачке куће Контра и потпредседник Регионалне асоцијације независних дискографа (РУНДА).

„Нема се више стрпљења па је тако и концепт албума упитан. Клинци слушају песме до рефрена, па иду даље&qуот;, додаје он.

Стриминг сервиси су постали најважнији канал за слушање музике, па већина слушалаца у Србији слуша омиљене извођаче преко Дизера, сервиса Експлор мјузик, а очекује се да ће на ово тржиште стићи и популарни Спотифај.

Као предност дигиталне дистрибуције, Јовановић наводи да музичари имају слободу да „објаве музику на начин који желе и када желе&qуот;.

Експлицитније је то појаснио Владан Максимовић, који прати музику на порталу Бефоре/Афтер.

„Музику не воде Жељко Митровић или Саша Поповић, већ су музичари узели ствари у своје руке, првенствено мислим на имена попут Расте, Цобија и Ђуса.

Извођачи диктирају шта ћете слушати, где ћете слушати и шта ћете носити. Преузели су сцену, мислим да је једна од најјачих у Европи, не само у региону.&qуот;

Међутим, то нужно не значи огромно побољшање материјалног стања музичара, јер како Јовановић објашњава највише новца на музичком тржишту се расподели преко организација као што су СОКОЈ (Организација музичких аутора Србије), ОФПС (Организација произвођача фонограма Србије) и ПИ (Организације за колективно остваривање права интерпретатора).

Ове организације расподеле око 15 милиона евра годишње члановима.

„Ту нажалост нема никаквог помака, нема дигитализације, нема транспарентности у трошењу новца, ни увида у списак шта се када емитује,&qуот; тврди он.

Ако не одржавају пуно концерата, музичари не могу да живе од свог рада, закључује Јовановић.

Брисање граница између жанрова

Стриктне поделе између људи који воле једну врсту музике и оних који припадају „супротном клану&qуот;, чини се да више не постоје.

„Превазиђене су предрасуде које су створене у Југославији током осамдесетих када се причало о томе шта је шунд музика, а шта је кул музика и то је добра ствар. А само ослобођење од предрасуда је донело полет који је битан у уметничком стваралштву, па и у музици,&qуот; каже Владан Максимовић.

Он даље спомиње примере репера који су сарађивали с извођачима фолк музике и тако успели да зараде више него у свом „матичном&qуот; жанру.

Ипак додаје да постоје и неки (Мими Мерцедес на пример), који данас одбијају такве понуде.

Појединим извођачима се ова ситуација донекле свиђа.

„И даље је присутан већи број аутора и интерпретатора који мешају различите жанрове са не баш толико стила и укуса, али боже мој, не дешава нам се то први пут&qуот;, каже певачица Бојана Вунтуришевић.

Иако углавном ствара за себе и извођаче који изводе сличну музику, Вунтуришевић је 2018. написала песму за Наташу Беквалац.

Што су људи старији, мање су отворени за другачије садржаје, чини се Ивану Лончаревићу, издавачу, концертном промотеру и аутору емисије Поп депресија.

„Код млађе публике 'жанр' као категорија ионако не постоји. Они који имају преко 40 година су проблем, пошто је вишедеценијска квазиедукација учинило да постоји став 'ми то не слушамо',&qуот; каже он.

Чланови колектива Кишобран, који су прошле године прославили десет година успешног рада, не слажу се у потпуности са тврдњом да нестају границе између жанрова.

„Можда је дошло до стварања неких нових жанрова или се то чини, јер је публика постала много мање оптерећена припадношћу конкретним жанровима, нема више те јасне и фанатичне класификације на рокере, репере, рејвере, металце,&qуот; кажу они.

Њихов утисак је да музичари прибегавају неочекиваним сарадњама, јер им „мањка способности или талента да се адаптирају на све бржу мутацију (популарне) културе уопште.&qуот;

Најјачи утисак

Бојана Вунтуришевић, певачица

Споменула бих пар извођача, на првом месту Ну Соунд оф Белграде екипу: Сви на под и албум „Први&qуот;, као и Земљу Грува и њихов албум „ЊТФ ис Грувленд&qуот;. То је била својеврсна мини револуција, када смо пунили београдске концертне просторе, а да претходно нисмо избацили албуме.

Тако је почела музичка авантура ове деценије.

Затим, први албум групе Артан Лили, Бад Цопи „Кригле&qуот;, Аутопарк „Аутопакао&qуот;, Дјечаци „Истина&qуот;, Лолобриђида „Пилула&qуот;, Раста „Индиго&qуот;, Војко В „Војко&qуот;, Бекфлеш „Браћа&qуот;, мој први соло албум „Даљине&qуот;, Буч Кесиди оба албума...

Кишобран колектив

Урушавање објективне критике, прихватање спиновања као основног медијског алата и усмеравање фокуса даље од суштине садржаја ради бржег гомилања кликова и прегледа обележила је музичку сцену у последњих десет година. Тужно је да фокус није била сама музика, али ето...

Никола Јовановић, власник издавачке куће Контра

Дигитално издаваштво обележило је деценију за нама, стримаинг пре свега и Јутјуб као платформа, можда и пропдадање албума као концепта, а враћање сингловима и бесомуној хипер продукцији. Глобално музичка индустрија се опоравља, али полако и то блежи ова деценија опоравак у продаји захваљујући страминигу. Деценију обележава и повратак винила и коначна смрт ЦД формата.

Иван Лончаревић, аутор емисије Поп депресија

Више ствари обележило је протеклу деценију, али мислим да је њихова комбинација или здружени ефекат то што је (мени) најбитније: појава малих и компетентних студија са људима који воле музику и који су довољно способни да се прилагоде музичарима и очекивањима (Довн Тхере, Крокодил, Шамарчина...), као и храброст и страст малих и микро издавача који окупљају у енклаве бендове које воле и којима помажу.

Где су гитаре: Американа, светски успеси или у запећку?

Уместо на о врху топ листа, данашњи музичари сањају великом броју прегледа на Јутјубу.

„У трендингу&qуот; су музичари који изводе треп, хип-хоп, поп, али и хибридне варијанте ових жанрова са упливом турбо фолк звука.

Из те перспективе, рокенрол није занимљив млађим генерацијама.

• Ана Ћурчин: „Усамљеност нас тера да стално тражимо лајкове“
• Параф: Бенд који је научио да свира панк читајући новине
• Бајага за ББЦ: За кога пева „Моје другове“, али и о политици у Србији, поезији и првом искислом концерту
• Цеца у Албанији: Кад се помешају музика и политика

Међутим и у том домену има веома успешних изузетака.

Иван Лончаревић наводи Репетитор као најважнији бенд регије, који је утицао на стварање нове сцене која наступа на Хали Гали журкама организованим у клубу Драгстор.

Да је ова организација и касније истоимена компилација дах свежине такође истиче и Владан Максимовић, мада додаје да „то не може да се мери с комерцијалним потенцијалом поп или фолк музике&qуот;.

Он сматра да је већина бендова који су функционисали раније „остала заглављена у неким старим токовима&qуот;.

Од 2010. па наовамо, појавило се више извођача који су певали на енглеском.

Ипак њих не треба називати „српском американом&qуот;, јер нису „ни пробали да разумеју шта су основни постулати американе, нити су се бавили традицијом, нити су кроз свомузику рефлектовали свет око њих и социјалне теме&qуот;, каже Лончаревић.

Као добру страну овог феномена, Лончаревић издваја пет албума Вооден Амбуланце, четири Страи Догг, два Ане Ћурчин, три Он Тоур, регионална повезивања, заједничке концерте и фестивале, атрактивне спотове, померена граница у продукцији свега - спотова, концерата, албума....

Као најважније моменте у гитарском звуку, Лончаревић наводи чињеницу да је кантауторска сцена, коју чине разнородни аутори попут Николе Врањковића, Коље Пејаковића, Краља Чачка или Ђорђа Миљеновић, изашла у први план.

Дошло је и до децентрализације, „Панчево и Ниш су де фацто музички центри Србије&qуот;, каже он.

Из Панчева су Љубичице, Буч Кесиди, Ивица, Егрет, а из Ниша Игралом, Бохемија, Прљаве сестре, Тхере, Стерео Банана.

Уместо на Егзиту, публика која цени гитарски звук највећа имена и изненађења могла је пронађе на Арсенал фестивалу у Крагујевцу.

Што се бројки тиче, Лончаревић изваја ветеране попут Бајаге, Николе Врањковића и групе Електрични оргазам, „који који су вишедеценијској публици додали младе и нове фанове&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.12.2020)