Човек који се обогатио на подацима – годинама пре Гугла

Амазон, Алфабет, Алибаба, Фејсбук, Тенсент - пет од 10 највреднијих компанија на свету, све млађе од 25 година - и све су се обогатиле, свака на свој начин, на подацима.

Није ни чудо да је постало уобичајено податке звати „нова нафта&qуот;. Још 2011. године, пет од 10 биле су нафтне компаније. Данас се одржава још само ЕксонМобил.

Аналогија није савршена. Подаци могу да се користе много пута, нафта само једном.

Али подаци су као нафта по томе да сирови, нерафинисани нису од превише користи никоме.

Морате да их обрадите да бисте добили нешто вредно. Рафинишете нафту да добијете дизел, да бисте га сипали у мотор.

У случају података, морате да их анализирате да бисте дошли до увида који утичу на одлуке - коју рекламу да убаците у тајмлајн друштвене мреже, који резултат претраге да ставите на врх странице.

Замислите да се од вас тражи да донесете само једну од тих одлука.

Неко гледа видео на Јутјубу, који води Гугл, а који је у власништву Алфабета. Шта систем да предложи да он гледа следеће? Заинтересујте га и Јутјуб ће добити прилику да му сервира још један оглас. Изгубите његову пажњу и он ће кликнути негде другде.

Имате све податке који су вам потребни. Узмите у разматрање сваки други Јутјуб видео који је икад погледао - шта га занима? Сад погледајте шта су други корисници отишли да гледају после тог видео снимка.

Одважите опције, израчунајте вероватноће. Уколико одаберете мудро, а он погледа још једну рекламу, браво за вас - зарадили сте Алфабету читавих - па, можда 20 центи.

Ослањање на људе за обраду тих података очигледно би било невероватно неефикасно. Овим пословним моделима потребне су машине.

У економији података, моћ не потиче од самих података већ од међуигре података и алгоритма.

Током 1880-тих, млади немачко-амерички проналазач покушао је да заинтересује породицу за машину која би обрађивала податке брже од људи.

Херман Холерит је осмислио машину, али му је био потребан новац да је тестира.

Замислите нешто што изгледа помало као усправни клавир, само што уместо дирки има прорезе за картице, отприлике величине доларске новчанице, са рупама избушеним свуда по њима.

Пред вама је 40 бројчаника, који могу, али не морају да се подигну нагоре након што убаците сваку нову картицу.

Породица Хермана Холерита није то разумела. Уместо да пожуре да уложе новац, они су му се смејали. Холерит им очигледно то није опростио - одрекао их се. Његова деца су одрасла немајући појма да имају родбину с очеве стране.

Холеритов изум решавао је један врло конкретан проблем. Сваких 10 година, америчка влада спроводила је попис становништва. То није било ништа ново. Владе су од давнина желеле да знају ко живи где и ко поседује шта, да би лакше подизала порезе и проналазиле обвезнике.

Али кад већ шаљете малу војску бројача на терен широм земље, вероватно представља велики изазов постављати питања о све ширем дијапазону ствари. Каквим послом се људи баве? Пате ли од болести или инвалидитета? Којим језицима говоре?

Знање је моћ, бирократе из 19. века су то знале једнако добро као и платформске компаније из 21. века.

А опет су у случају пописа из 1880. године бирократе прогутале више података него што су могле да сваре.

Попис се ширио да обухвати библиотеке, старачке домове, статистику криминала и многе друге теме. Године 1870, попис је имао пет различитих врста упита. Године 1880, имао је 215.

Убрзо је постало очигледно да би за збрајање одговора биле потребне године - тек што би завршили један попис, дошло би време да се крене са следећим.

Уносни владин уговор сигурно је чекао онога ко би успео да убрза тај процес.

Млади Херман радио је на попису из 1880. године тако да је добро разумео проблем.

Одлучио је да богатство стекне пронашавши нову врсту кочница за возове. На крају се испоставило да му је једно путовање возом помогло да уместо тога реши проблем са пописом.

Возне карте су често биле крадене. И тако су железничке компаније смислиле генијалан начин да их повежу са особом која их купила: „бушена фотографија&qуот;.

Кондуктери су користили бушење рупа на картама да бирају из широког дијапазона физичких описа - како се Холерит присећа: „Светла коса, тамне очи, велики нос, итд.&qуот; Ако је вашу карту украо лупеж тамне косе и ситног носа, не би далеко стигао.

И након што је проучио овај систем, Холерит је схватио да одговори људи на питања са пописа такође могу да буду представљени као рупе на картама.

То би могло да реши проблем, јер су се бушене карте користиле за контролу машина од раних 1800-тих - Жакаров разбој плео је текстил са шарама на основу њих.

Холерит је само требало да направи „табулаторску машину&qуот; која би сабирала бушене карте са пописа које је замислио.

У уређају налик клавиру, сет иглица на опругама спуштао се на карту; тамо где би пронашле рупу, затвориле би електрично коло, које је подизало одговарајуће бројчаник за један.

Срећом по Холерита, бирократе су биле импресионираније од његове породице. Изнајмиле су његове машине да преброје попис из 1890. године, на који су додале још питања.

У поређењу са старим системом, Холеритове машине су се показале годинама брже и милионима долара јефтиније.

Још важније, олакшале су обраду података. Замислимо да сте желели да пронађете људе старости између 40 и 45 година, венчане, који раде као столари. Нисте морали да пролазите кроз 200 тона папира - само да подесите машину и провучете карте кроз њу.

Влада је убрзо у њима видела корист која је превазилазила попис становништва.

„Широм света&qуот;, каже историчар Адам Туз, „бирократе су биле инспирисане да сањају о свезнању.&qуот; Прва америчка социјална помоћ била је подељена преко бушених картица тридесетих.

Наредне деценије, бушене карте постале су озлоглашене по томе да су помогле да се организује Холокауст.

А и компаније су брзо у њима виделе потенцијал. Осигуравајуће фирме користиле су бушене карте за статистичке рачунице, услужне фирме за наплату комуналија, железнице за транспорт, фабрике да би водиле евиденцију продаје и трошкова.

Холеритовој Компанији за табулаторску машину посао је ишао спектакуларно. Можда сте чули за компанију која је, спајањем с другима, на крају постала: ИБМ.

Остала је лидер на тржишту како су бушене карте биле замењиване магнетним дисковима, а табулаторске машине компјутерима на програмирање. До пре неколико година још увек се налазила на списку 10 највећих компанија на свету.

Али ако је моћ података била толико очигледна Холеритовим муштеријама, зашто је економији података био потребан још један читав век да би стигла?

Зато што има нечег новог у оној врсти података која се данас пореди са нафтом - компанијама попут Гугла и Амазона није потребна војска бројача да их сакупе.

Остављамо их за собом сваки пут кад користимо паметне телефоне или затражимо од Алексе да укључи светло.

Ова врста података није ни изблиза толико уредно структурисана као предефинисани одговори на питања са пописа који су прецизно бушени у Холеритове карте. То отежава њихово разумевање. Али их има немерљиво више.

И како се алгоритми развијају а ми своје животе све више живимо онлајн, онај бирократски сан о свезнању убрзано постаје корпоративна реалност.

Аутор пише колумну „Економиста на тајном задатку&qуот; за Фајненшел тајмс.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.10.2020)