Живот у кавезу
Данас 05.03.2020 | Пише: Нина Савчић
Из обиља текстова разних медија где све пуца од сензација, којима аутори желе да нам извуку најдубља осећања и баце их на нас (већ довољно емотивно потрошене) да се с њима носимо, притом користећи прилично јефтине технике, издвојила бих филм „Тата“ Владимира Белињкиа.
То је прича о две сестре које се састају у породичној кући у канадској планини и у дугој ноћи говоре или „речито ћуте“ о злостављању које су трпеле од оца. Филм је лишен мучних сцена сексуалног малтретирања, којима би свакако прибегли многи говорећи о овој за манипулацију гледаоцима врло погодној теми, а његова дубина гради се кроз споре, тихе дијалоге, тек неколико суза, крупне планове, одличну глуму старије глумице, добро представљен комплексан однос између
