Туга

Јона се помакне неколико корака, погне се и опет се преда својој тузи... Обраћање људима причиња му се већ посве узалудним. Не прође ни пет минута, а он се усправља, стреса главом као од осјећања оштрог бола, и затеже узде... Није више могао да издржи. "У свратиште! - мисли он. - У свратиште!" И коњић, као да је разумио његову мисао, полази касом. Након сат ипо Јона сједи крај велике, запрљане пећи. На пећи, на поду, на клупама, хрчу људи. У зраку задах и