Лесковачки сетни чокоти
Дојче веле 18.04.2020
Откако нам невидљива рука намиче маске на лице и за нама замандаљује врата у пет поподне, обдан шетам најбољим виноградским побрђем Србије. Прича о његовој запуштености јесте прича о мучној српској транзицији.
Погледам доле, у котлину. Сред сунчана дана нешто се беласа све до далеких обронака Суве планине. Није снег. Нису лабудови. Већ пластеници који хране пола Србије. Видим Хисар како се као зелена грба дигао изнад мора кровова. С оне стране штрче лесковачки солитери. С ове стране прстен села. Доње Стопање. Горње Стопање. Винарце. Село Винарце Све то обухватам погледом па се окрећем побрежју на које сам се успео прашњавим атарским путем. Сетим се да сам доле, на
