Аутобуски љубимци
Данас 24.04.2020 | Пише: Радомир Личина
То што сам се пре око три недеље ‘зарекао’ да (више) нећу бити у викенд редовима тхе валкинг деад људи (пензионера), који рано ране да би уграбили нешто ‘среће’ у виду оног што им је неопходно да дочекају следећи викенд, не значи да сам (био) спреман да код куће седим или лежим и, као Босна, ‘шаптом паднем’ због атрофираних мишића и воље савременог Мехмеда ИИ Освајача, Александра (Трећег?).
Решио сам да – упркос става ‘боље половине’ и речи једног духовитог комшије да ће „из ината“ остати кућама – прихватим великодушну милост ‘Господара Србије’ и изиђем на колико-толико чист београдски ваздух у получасовну шетњу, којом нам се удељује бар једна осмина привилегије што је уживају кућни љубимци. И, у историјски уторак 21. априла, у 20:15 – да бих избегао први и други талас получасовних избеглица из кућног затвора – смело сам искорачио из зграде у
