Те 1972. године, Јосип Броз Тито спремао се да прослави јубиларни 80. рођендан, а са њим се за славље 25. маја спремала читава Југославија. Телевизија Београд је те године покренула свој Други програм и то у боји.

Ипак, први потврђени случај великих богиња, за које се у Југославији веровало да су искорењене, запретио је да поквари многе планове, како Титу, тако и Југословенима.

„Тито није имао потребу да се бори за гласове - ниједном се није појавио на телевизији током епидемије.

„То је господски оставио другима, а свакако се није понижавао да носи вакцине по Новом Пазару или којекуда&qуот;, присећа се епидемиолог Зоран Радовановић, један од оних који се борио са највећом југословенском епидемијом.

• Шта смо научили од епидемије вариоле вере
• Вариола вера: страшна рођака малих богиња
• Корона вирус: Кад ће се пандемија завршити и живот вратити у нормалу

До 19. маја 1972. године, када је из болнице изашао последњи опорављени пацијент, трајала је епидемија вариоле вере.

Шест дана касније, на стадиону Југословенске народне армије - данашњи стадион Фудбалског клуба Партизан - одржано је традиционално обележавање Дана младости.

Медијска слика епидемије

Јакша Шћекић уписао је 1971. године Правни факултет и у пролеће наредне године све је деловало спремно за други семестар прве академске године.

Његов отац Јован био је један од најцењенијих новинара тадашње Телевизије Београд.

„Тада је са емитовањем почео Други програм Телевизије Београд, а мој отац је радио информативну емисију 24 часа.

„То је била једина информативна емисија на том каналу, а све је емитовано у боји&qуот;, присећа се Шћекић, касније и сам новинар.

Шћекић каже да је епидемија постала централна тема емисије његовог оца.

„Сваке вечери, он је имао ванредне емисије које су трајале пола сата - сат.

„Као гости су долазили министри, лекари - тачно се знало ко долази, држава је то одређивала и нико од њих није могао да одбије да гостује.&qуот;

Према подацима Радио-телевизије Србије, наследнице некадашње Телевизије Београд, прва информација о појави вариоле објављена је у централном Дневнику чак седам дана након што је случај потврђен.

РТС наводи да је јавност потом све до 15. априла свакодневно обавештавана о ширењу богиња, када су информације сведене на спорадичне.

Подаци Телевизије Београд говоре да је у емисији „24 часа&qуот; новинар Јован Шћекић једини саопштио име преминулог оболелог Новопазарца, а његов син данас наводи да су људи тада имали потпуно другачији однос према ономе што држава саопшти.

„Немојте очекивати да је у медијима 1972. године било власти и неке опозиције - преносило се оно што је држава, односно Комунистичка партија говорила.

„Самим тим, лакше се спроводило оно што је држава намеравала.&qуот;

Епидемиолог Радовановић каже да је информисање било усмерено на оно што је и лекарима било кључно.

„Информације су биле дозиране и више усмерене на процес вакцинације - где и када стижу вакцине, где се налазе вакцинални пунктови.

„Биле су то информације које су смиривале јавност јер је основно било - вакцинисати.&qуот;

Телевизија Београд је 9. априла 1972. године објавила да је милион и 700 хиљада грађана у Београду ревакцинисано против великих богиња.

Да ли је Тито вакцинисан

„Није било јавних података да ли је вакцинисан, али ја претпостављам да јесте јер је он био веома опрезан човек. О томе су доносили одлуку и његови лекари, па сам ја скоро уверен да је вакцинисан јер је то било у његовом интересу. Ризик је у његовом случају био мали, али постојала је могућност да неко од оних које прима буде у последњем дану инкубације&qуот;, каже епидемиолог Зоран Радовановић.

Титове вештине комуникације

„Он је био човек који је знао с људима&qуот; - овом реченицом Јосипа Броза Тита описује Иво Голдштајн, хрватски историчар.

„Сведоци и мемоаристи наводе његову битну карактеристику, коју данашњи политичари често немају - знао је да слуша друге људе и то му је био образац понашања.

„Чак је и у позним годинама знао да кратким говором отвори састанак, а онда да дуго времена, чак и сатима, пажљиво слуша саговорнике, па чак и поставља потпитања.&qуот;

И оно што се данас често може чути - позивање политичара на „мишљење струке&qуот; приликом доношења кључних одлука - донекле се може пронаћи у Титовој биографији.

„Неке стратешке одлуке су биле његове, попут постављања стратешких циљева послератне модернизације - индустријализација, урбанизација, електрификација, и други, али конкретни пројекти на терену били су углавном у рукама стручњака.

„Лимитирана демократизација и либерализација коју је иницирао почетком педесетих омогућила је стручњацима да се чују, као што је отворила и извесни простор за предузетничке иницијативе и у друштву и у науци.&qуот;

Голдштајн, аутор једне од најобимнијих савремених биографија Јосипа Броза коју потписује заједно са оцем Славком, каже да се Тито сусрео са проблемом у комуникацији са јавношћу оног тренутка када су стасавале прве генерације које се нису бориле у Другом светском рату.

„Телевизија је била нови медиј у Титовој комуникацији са јавношћу и искористио ју је већ 1968. године када је очинским говором смирио бунт студената, само неколико дана после Де Гола који је то исто учинио у Француској.

„Али то је на неки начин била лабудова песма - Тито, како су године пролазиле, имао је све мање правог контакта са јавношћу због својих година, као и због ребољшевизације своје политике почетком седамдесетих 20. века када су се од њега дистанцирали неки интелектуални кругови, понајвише у Београду, Загребу и Љубљани, а део народа перципирао га је као предводника елите отуђене од стварног живота&qуот;, закључује Голдштајн.

Дан младости који се није могао пропустити

Како се ближила друга половина маја, а вакцинација успешно текла широм Југославије, било је јасно да се епидемиолошка ситуација поправља.

Последњи оболели је 19. маја 1972. године отпуштен из београдске клинике, док је потврђена смрт 40 пацијената.

„Тито се уопште није појављивао у медијима да говори о епидемији, уместо њега су то чинили ресорни министри, секретари, државно-партијски службеници.

„Није се појавио ни на почетку, а ни на крају - ни да прогласи крај епидемије&qуот;, каже новинар Јакша Шћекић.

Непуну седмицу после отпуста последњег излеченог пацијента, на стадиону ЈНА одржан је масовни скуп којим је традиционално обележаван Титов рођендан.

Југословенски лидер примио је штафету из руку радника из Бихаћа Бранка Мандића.

Штафета је те године кренула са Иришког венца код Новог Сада 15. априла, на дан који се у изворима Радио-телевизије Србије наводи баш као датум када су информације о епидемији постале ређе и углавном су говориле о нормализацији ситуације.

У раду Димитра Григорова о штафети младости, када се говори о 1972. години, не постоји ниједан податак који указује да су припреме и реализација преношења штафете на било који начин били угрожени епидемијом због које су били забрањени масовни скупови.

Ни сам сценарио свечаности не осврће се на савладану болест већ је у центру пажње био Титов јубиларни рођендан, а Григоров наводи да је циљ закључне свечаности био да симболизује „стваралаштво, мисли и осећања свих младих људи у нашој земљи&qуот;.

Ипак, највећа новина те епидемијске године била је телевизијска - пренос слета је први пут реализован у боји.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.04.2020)