Суђење мучењем: када су вода и ватра одређивале кривицу

Ејлворд је провалио капију суседа и закорачио на посед - дошао је да наплати дуг. Међутим, док је Ејлворд базао по имању, његов сусед Фалк се вратио и привео га због крађе.

Ејлворд је тврдио да је невин. Но, мораће да прође мучење да би то могао да докаже.

Везаће му руке и ноге и бациће га у језерце. Ако потоне, невин је, ако плута на површини - крив је.

• Инцест и Хабзбурзи - вилица открила тајну најмоћније династије у Европи
• Кад проговоре жене из Одисеје и Илијаде, откривамо потпуно нови свет
• Историја гиљотине - од првог погубљења, преко митова, до забране увоза у Србију

Он је плутао.

Тако је изгледао правосудни систем у Енглеској у Средњем веку - варварски. За казну, Ејларду су ишчупали очи и унаказили гениталије.

Суђење ватром изводио би се тако што би оптуженик носио усијано железо.

Ипак, ма колико безумно звуче као начин утврђивања нечије кривице, „искушења&qуот; су вршила важну друштвену функцију, тврди др Вил Ивс, истраживач при Универзитету Сент Ендруз.

Са становишта живота у двадесетпрвом веку, лако је за овај средњевековни процес рећи да се радило о пукој глупости наших предака, али би то била погрешна претпоставка. Ствар је много сложенија, каже он.

Преовладавале су две врсте искушења - суђење водом и ватром - при којима се Бог сматрао оним који утврђује кривицу датим резултатом.

Суђење ватром вршио се тако што би оптужени морао да носи ужарену полугу железа у рукама и тако пређе три метра. Ако би им се ране зацелиле у року од три дана, то би значило да су невини. Али уколико би се загнојиле - били су криви.

При суду водом, оптуженика би бацили у хладну воду на конопцу који би имао завезан чвор, на дужини „једне дуге длаке&qуот; измакнут од оптуженика.

Ако би оптужени потонули до дубине чвора на канапу, сматрало би се да их вода прихвата у Божје име. Самим тим, били би невини, и извукли би их пре него што се удаве.

Али ако би плутали, то би значило да их вода одбија, те би били криви.

Кључна ствар при „искушењима&qуот; била је тумачење резултата. Сама заједница имала би јасну представу да ли је неко починио злочин или није, тврди др Ивс.

„При суђењу ужареним железом, није било важно да ли је железо неком направило опекотине, већ како би им ране зарасле&qуот;, каже он. „То је много суптилније, отвореније за различита тумачења.&qуот;

„То да ли се рана загнојила или не била би пресуда на коју је утицало и оно што заједница зна о датом појединцу или појединки, и чега је свесна у погледу ширих околности везаних за случај&qуот;, наставља др Ивс.

„Чак и при суђењу водом, ниво до којег би оптуженик потонуо био би отворен за тумачења, нарочито ако би се копрцали, а уже се повлачило у свим правцима.&qуот;

Двобој

Још једно могуће решење лежало је у судском двобоју, илити пресудом битком - борбом између оптуженог и оног ко га тужи. Успоставили су га Нормани, 1066. године (а судски двобој приказан је у серији Игра престола).

Бог би тако подарио моралном победнику снагу да савлада особу која му је начинила зло. Али ту се јавља очигледна мана - неки су просто вештији у боју од других.

• Масони, Србија и Гугл: Најчешћа питања о слободним зидарима
• Тајне највећег мајмуна у историји
• Део свитака са Мртвог мора је фалсификат

Зато су људи могли да поставе такмаца да се бори уместо њих.

Међутим, овако би боље пролазили имућнији, који би могли да приуште бољег борца.

„И њима је било јасно колико је и данас нама да ће крупнији момци претући ситније, и то их је бринуло&qуот;, каже историчар проф. Џон Хадсон.

Судски двобој остао је присутан у енглеском законодавству све до 1819. године, иако се кроз векове све мање и мање практиковао.

Један човек је 2002. године захтевао судски двобој како би решио саобраћајну казну, али је судија за прекршаје одбио његову жалбу и наплатио му казну.

Статистички гледано, искушења су више људи ослободила него што су их осудила. Нису се схватала олако: особа која је нешто скривила веровала је да ће Бог тако и показати.

Дакле, само би се заиста невина особа, која зна да Бог зна да је невина, подвргла искушењу?

„Неки сматрају да је искушења било лакше поднети са таквим ставом&qуот;, каже др Ивс.

„То како се оптужени држао можда је утицало на тумачење резултата искушења.&qуот;

Искушења је на крају Црква осудила на нестанак, када је решила да повуче подршку овој пракси.

Одлуком папског савета 1215. године, свештеници више нису смели да учествују у томе.

Црква је сматрала неумесно да се од Бога тражи да се умеша, налик извољевању чуда.

Пошто би свештеник надгледао цео ритуал, благосиљао воду и железо, и бринуо се за то да су резултати тачни, искушења је постало немогуће изводити.

Све веће разумевање науке и све распрострањенија обдареност разумом такође су умањили веровање у непогрешивост искушења.

„Све се више ценио људски разум наспрам суда Божијег&qуот;, каже др Ивс.

Четири године, дакле, није постојао прописани начин да се установи нечија кривица.

Али, 26. јануара 1219. године, краљ Хенри Трећи издао је декрет - и тако је и Енглеској настало суђење са малом поротом.

Пороте су већ постојале: велике пороте би заседале како би се утврдило треба ли неког подвргнути искушењу.

Мале пороте су само продужиле са утврђивањем - одједном се од дванаесторо људи захтевало да утврде нечију кривицу.

Осам векова касније, судови и даље рачунају на пороте.

Јавном браниоцу Харију Потеру драго је што је тако.

„Ову тако важну одлуку доноси разноврсна, произвољно одабрана група људи, ослањајући се на сопствено искуство, савест, и разумевање доказа који су им представљени&qуот;, каже он.

Г. Потер, који се бави адвокатуром више од 25 година, признаје да „ниједан систем није савршен&qуот; и каже да је имао „можда три или четири случаја&qуот; у каријери где би „несумњиво невиног&qуот; клијента осудили, али да се у стотинама случајева дошло до исправне пресуде.

„Углавном погоде&qуот;, каже он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.30.2020)