“Шта је, бре, шта се шуњате. Дођите овамо на пиће…”: Дан када је југословенска кошарка (п)остала наша, 25 година је прошло од чувеног финала у Атини…

Није то срећа, нема ту оваквих и онаквих околности. “Човек зна”, објасниће много година касније један други човек који зна. Жељко Обрадовић. И присећаће се тога дана, тих упаљача који долећу са трибина, закуцавања Даниловића, оне поспрдне грчке песме о Паспаљу која је изнедрила химну тог првенства, присећаће се тога годинама они који знају. Та је победа била у нашим очима, на нашим уснама, на ВХС касетама и завучена у наше несређене буџаке носталгије. Али они