Исповест ђуре шкаљца са Кордуна: Кућу сам им оставио, али очеве кости сам пренео
Вечерње новости 05.08.2020 | Милена МАРКОВИЋ
НЕ жалим ни за кућом. Ни за чим што смо вековима тамо стварали. Све успомене су у овом, овде, једном коферу. Фотографије. Тапије. Жалим само што очеве кости у овом конвоју нисам понео. Ништа ме и нико не може умирити док га отуда не пренесем. Да га не потресају. Да му свећу не гасе и не газе.
Забележили смо ове речи почетком августа 1995. године. Изговорио их је Ђуро Шкаљац, син Милошев, Кордунаш, родом из Војнића, на граничном прелазу Бајаково, један из колоне прогнаних Срба. Стасити, храбри човек из породице вечитих слободара, и страдалника са Кордуна, током усташке НДХ, суочио се са судбином предака: изгон или смрт! Судбина је тако удесила да се сретнемо после четврт века. Он и екипа "Новости" коју Ђуро Шкаљац подсећа на завет дат покојном оцу. Он
