Бомба бачена на Хирошиму: Дан кад је Мичико замало пропустила воз
Прича о ужасу атомске бомбе у Хирошими кроз причу о животу једне жене.
Ујутро 6. августа 1945. године, Мичико се успавала.
„Сећам се како сам помислила: Могу да стигнем на посао на време ако стигнем на следећи воз, али можда ћу ухватити свој редовни ако будем трчала до станице&qуот;, написала је она годинама касније, описујући догађаје од тога дана.
„Трчала сам до станице Јокогава и ускочила у воз којим редовно путујем у последњи час.&qуот;
- Како у Србији памтимо Други светски рат
- Како у Крагујевцу памте стрељање у Шумарицама
- Други светски рат, антифашизам и ревизионизам: „Сутјеска је данас вишеструко издана&qуот;
Мичикоин спринт спасао јој је живот. То је значило да се налазила безбедно на радном месту кад је њен град - Хирошима - погођен првом нуклеарном бомбом икад употребљеном у неком рату.
„Да сам пропустила редован воз, умрла бих негде између станице Јокогава и станице Хирошима&qуот;, написала је она.
Мичико Јошицука (14) била је ученица девојачке школе у самом центру Хирошиме. Али кад је школа ангажовала децу за потребе ратне машинерије, она је почела да ради у фабрици Тојо Когио, осам километара источно од центра, правећи оружје за Јапанску царску војску.
Ако се и успавала тога дана, било је то због преморености, а не лењости.
Радила је дуге смене у фабрици. Рат је довео до широко распрострањене несташице хране, тако да ју је морила глад, а претходне ноћи - као и многих ноћи пре тога - амерички бомбардери Б-29 надлетали су Хирошиму, активирајући сирене за ваздушну опасност.
Сирена за престанак опасности огласила се око седам ујутра.
Али нико изван Пројеката Менхетн - истраживачке групе америчке владе која је направила атомске бомбе - није могао да предвиди размере разарање које ће уследити.
Енола Геј је долетела из америчке базе на Тинијану, са Маријаниних острва, до Хирошиме неколико сати раније. У 8:15 бацила је бомбу коју су Американци од милоште звали „Мали дечак&qуот;, разоривши читав град.
Процењује се да је у Хирошими страдало 140.000 људи, на лицу места или у наредним месецима.
Мичико је преживела, захваљујући Хиџијами, високом брду између њене фабрике и центра града, које ју је заштитило од силине удара.
Гледала је облак дима како се уздиже изнад Хиџијаме.
У свом том хаосу, упутила се до Накајаматогеа, планинске стазе која води до куће њених рођака у Гиону; на стази се мимоишла са хиљадама људи који су напуштали разрушени град.
„Рањених је било посвуда. Виђала сам гомиле тела која су лежала спаљена и прекривена пликовима, чије су очне јабучице испале од ваздушног притиска изазваног експлозијом, или чији су унутрашњи органи висили из тела или уста&qуот;, написала је она.
- Како се сећамо Чернобиља у Србији
- Како је Други светски рат од војника направио ефикасне убилачке машине
„Док сам ходала, неко ме је одједном зграбио за чланак и закукао: 'Млада дамо, можете ли ми дати мало воде?' Одгурнула сам ту руку… и рекла: 'Извините, извините!' Била сам опхрвана страхом и само сам продужила даље.&qуот;
У Гиону, Мичико је на своје велико олакшање открила да јој је мајка жива. Али није било времена за опоравак.
„Десет дана смо моја мајка и ја ходале по Хирошими тражећи мог старијег брата, који је био војник. Касније смо сазнали… да је погинуо близу епицентра… Посмртни остаци мог брата никада нису пронађени.&qуот;
Јесте преживела, али Мичико се разболела брзо после тога. Њени симптоми били су добро познати докторима који су остали у животу.
„Почела сам да исказујем симптоме радијационе болести… Крварила сам из десни и носа, имала сам гадан пролив, опадала ми је коса, а свуд по телу почеле су да ми ничу љубичасте флеке&qуот;, написала је она касније.
„Стављена сам у изолацију у шупу породичног пријатеља и шетала сам између живота и смрти. Сви око мене мислили су да ћу умрети, али сам неким чудом преживела.&qуот;
Бомбардовања Хирошиме и неколико дана касније Нагасакија нису сама по себи окончала рат.
Америчка поморска блокада, претња инвазије Русије и преиначена Постдамска декларација - услови јапанске предаје - која би омогућила наставак царске владавине такође су били од одлучујућег значаја.
Читавој нацији је 15. августа емитована предаја цара Хирохита. Кад је он саопштио да Јапан мора да „издржи неиздрживо&qуот;, многи грађани Хирошиме били су ужаснути: зар они већ нису издржали?
У данима, недељама и месецима који су уследили, Хирошима је одговорила отпорношћу.
У року од три дана после бомбардовања, возови, трамваји и аутобуси поново су саобраћали. У року од два месеца, школе су биле поново отворене у полуразрушеним зграда и учионицама на отвореном.
И будући да су све градске банке биле уништене сем једне, Банка Јапана - једина преживела - позвала је конкуренцију у своје огранке да поново отворе и почну да раде. Хирошима се издигла из пепела.
И Мичико је кренула да гради живот испочетка.
„Те 1948. године, са 18 година, ја сам се удала. У априлу 1949. године, родила сам девојчицу. Али она је умрла две недеље касније. Верујем да су смрт моје бебе изазвале последице атомске бомбе.&qуот;
Родила је двоје здраве деце, али су је ускоро снашле друге невоље. Њен муж би често нестајао без трага да проводи време са љубавницом, носећи Мичикоину зараду са собом.
Исцрпљена од умора који је приписивала радијационој болести, незадовољна афером њеног мужа и жудећи за слободом од те ситуације, Мичико је често остављала децу на чување родбини. Кад би се вратила, обично би искаљивала незадовољство на ћерки Санае.
- Зашто је Смедеревска тврђава дигнута у ваздух
- Узбекистан тражи подршку јавности за изградњу нуклеарне електране
„Моја мајка је 1964. године умрла од рака. Од моје породице сам остала само ја. Моја мајка је добијала ратну пензију. Јапанска влада ју је повукла после њене смрти.&qуот;
Кад се Мичико коначно суочила са мужем, он је признао аферу и оставио је отишавши код љубавнице. Без финансијских средстава које би добијала од мужа или од државе, Мичико је једва састављала крај с крајем. Ипак је пронашла посао као хостеса традиционалног јапанског ресторана; сваке вечери облачила је кимоно и служила муштерије до касно у ноћ.
С ваке године 6. августа, Хирошима је одржавала Мировну меморијалну церемонију, којој су присуствовале истакнуте званице као што су Мајка Тереза, Фидел Кастро и Михаил Горбачов. Али Мичико никад није могла да помири патетичне говоре о миру са њеним сликама о том дану и никад није присуствовала јутарњој церемонији.
Долазила би увече да гледа како плутају папирни лампиони, који представљају душе погинулих, а које се пуштају низ реку Мотојасу.
Кад је Санае добила властиту децу - дечака и девојчицу - њен однос са њеном ћерком постепено се залечио. Током Обона, августовског празника кад породице одају почаст духовима предака, посећивала би Санаеину породицу. Заједно би гледали телевизијску драму о атомској бомби. За Мичико она није била уверљива.
- Хирошима и Нагасаки: Жене које су преживеле атомске бомбе
- Јапан нема канте и ђубретаре - у чему је тајна чистоће
„Анна моно јанаи!&qуот; - „Није било тако!&qуот; - њена породица се сећа како је говорила.
Већи део живота, Мичико је мало причала о искуствима из 1945. године. Али како се приближавала 50. годишњица бомбардовања, Мичикоин доктор јој је 1995. године предложио да запише властита сведочанства о тим догађајима, јер ће јој то помоћи да пронађе неки мир.
Испрва је Мичико оклевала, али је потом коначно пристала; плашила се да би, ако то не уради, њена сећања могла заувек да буду изгубљена.
У том тренутку, Хирошима је била развијен модерни град са широким булеварима, луксузним робним кућама и врло мало остатака трагичне прошлости.
Мичико је живела у социјалном стану близу центра кад се преселила у Хесеку, у источно предграђе. Њен нови стан налазио се близу Накајаматогеа, планинске стазе којом је ходала у дану бомбардовања.
Прилика која ју је шчепала за чланак вратила се да је походи.
„Никад нећу успети да избришем звук тог гласа из главе&qуот;, написала је она.
Кад сам се први пут доселио у Хирошиму, знао сам врло мало о њеној историји. Али упознао сам жену по имену Каори, која ми је испричала причу о Мичико, њеној баки. Годинама касније, као муж и жена, ми смо превели Мичикоино сведочанство - дирнути њеном тужном причом и решеношћу да преживи.
Моја жена се присећа како је Мичико у позним годинама живота пала у депресију.
Као жена снажне воље у друштву које је увек више ценило татамае (слаткоречивост) од хоне (искрености), увек је имала проблема да стекне пријатеље. Али сада се осећала истински изолованом. Касније, болујући од деменције, преселила се у старачки дом. Мичико је умрла у јануару 2012. године.
Њено писано сведочанство сада се налази у Холу Мировног меморијалног центра у Хирошими - сећања једне жене на дан који је изменио ток историје и заувек променио путању њеног живота.
Њен последњи унос наговештава размере људске способности да превазиђе све недаће и изгради живот испочетка.
„Данас, на 50. годишњицу атомске бомбе, изнова осећам колико је живот драгоцен.&qуот;
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 08.08.2020)
