Јасеновачка разматрања
Данас 13.08.2020 | Пише: Светислав Басара
Дакле овако: као унук закланог Србина – што је у постјугословенској Србији оно што је у југословенској било „дете палог борца“, а у совјетској Русији „син поручника Шмита“ – имам, што рекли покераши, „свако право“ да се рогушим на булажњења о баснословном броју жртава усташких покоља.
Који – између мноштва осталог – служе за гурање под тепих језивих злочина које над Србима нису починиле усташе него – Срби. Моја маленкост је имала пех (мада није усамљен случај) да осим што је унук закланог, буде и унук стрељаног Србина. Мој деда по оцу био је жртва НДХ, деда по мајци је пао као жртва Ужичке републике – набијем је на Себастиан – и уопште не сумњам да би се – да је природа удесила да постоје три деде – нашао неко да и тог закоље/стреља,
