Весела страна пропасти

Знам да су исто у Аушвицу рекли за рад, али катастрофа факат ослобађа. Знате оно кад видиш да нешто мора пропасти, јер је труло, смрдљиво и живо тек по инерцији - у овом случају проевропска, проНАТО, мултиетничка Црна Гора? Знате оно кад знаш да је оно што долази - рецимо клерикална, проруска, Црна Гора „православне већине“ - још горе и горе базди, па се онда трудиш да одржиш оно што је већ пропало, само да би одложио оно што те ужасава? То ствара немалу