Čudesan mir ovog uspavanog leta

On pokuša da promeni predmet razgovora upitavši me zašto ga zovem »gospodine«, a ne »oče«. To me razljuti i odgovorih mu da on nije moj otac: on je bio s ostalima. »Ne, sine«, reče stavivši mi ruku na rame. »Ja sam s vama. Ali vi to ne možete znati, jer vam je srce zaslepljeno. Moliću se za vas.« Ne znam zašto, ali tada u meni nešto prekipe. Počeh da vičem iz sveg glasa, da ga vređam, i rekoh da ne treba da se moli. Zgrabih ga za okovratnik mantije. S gnušanjem