Преко Крлеже до Драгише Васића
Данас 11.10.2020 | Пише: Јелица Зупанц
Моћ пријатељства „Драгиша Васић као књижевник је натуралист, коме виолентне снаге неких подсвијесних порива и раздорних нагона никада не превиру преко солидне линије искренога доживљаја, и као такав је зарезао црте свога књижевног профила сигурно и маркантно: те црте стајат ће јасне, када свим шарлатанима и снобовима и пискаралима, што дрљају данас по последњој фазони седморазредних листова, већ одавно неће бити ни трага ни гласа.“
Овако је Мирослав Крлежа, хрватски и југословенски књижевник писао о свом пријатељу Драгиши Васићу, српском и југословенском књижевнику. Било је то право пријатељство – а не изнуђено идеолошко дружење – најснажније између 1922. и 1934, уз узајамно поштовање и дивљење, сарадњу у књижевним часописима, породичним дружењима и заједничким летовањима. Васић је Крлежи посветио приповетку У празном олтару 1922, а Крлежа му је узвратио посветом песме Растење
