Ослобођење Београда: Једна од великих мистерија - да ли је било борби у канализацији
Из рушевина, подрума, шупа, али и канализације требало је истерати сакривене нацисте, али и непријатеље из грађанског рата - припаднике четничког покрета и њихове сараднике.
Седам дана после 20. октобра 1944. и ослобођења Београда од немачке окупације неколико десетина југословенских партизана започели су, по описима спектакуларну, али до данас слабо научно истражену, акцију „чишћења&qуот; непријатељске војске. У подземљу.
Из рушевина, подрума, шупа, али и канализације требало је истерати сакривене нацисте, али и непријатеље из грађанског рата - припаднике четничког покрета и њихове сараднике.
О њиховим борбама се писало у медијима, неке сцене се појављују у култној партизанској серији „Отписани&qуот;, али историјских података о њима нема.
„За сада је то све што имамо. Могуће је да тих докумената има у још неотвореним архивама службе Државне безбедности, али на основу сведочења не можемо бити сигурни&qуот;, каже за ББЦ на српском историчар Милан Радановић.
Милка Краљевић, удовица команданта ове акције Гојка Краљевића каже за ББЦ на српском да је то била „јако опсежна операција, много младих је изгинуло.
„Неки од њих су завршили као психијатријски болесници и нису никада изашли. Велике су то трауме&qуот;, каже она.
- Бранко Пешић – градоначелник који је дао душу Београду
- Колико се данас сећамо народних хероја
- Ко сме да премести Стари савски мост
Како је све почело?
Док се још у центру Београда славила слобода и играло коло на Теразијама, одјекнула је снажна експлозија гранате.
То је био знак да се непријатељ још није у потпуности предао.
Милка Краљевић наводи да је то било у склопу операције „Циклон Југ немачких СС официра и диверзаната из Штутгарта&qуот;.
У књизи „Смрт је долазила из подземља&qуот;, новинара Мирка Јовићевића, која је писана на основу сведочења учесника, наводи се да се акција добила ово име, јер се односила само на Совјетски савез и Београд.
Наводно је у Београд септембра те године дошло 175 немачких диверзаната, који су знали све о граду, имали су мапе и јасне задатке.
Циљ им је био да, док се окосница немачке војске повлачи, минирају зграде, мостове, убијају руководиоце, али и секу водоводне и канализационе цеви и трују храну.
„Они су се тамо искључиво школовали за позадинско деловање, кад се ослободи неки град да они остану и праве проблеме.
„Фантастично су говорили српски, јако мало људи је могло да им уђе у траг&qуот;, каже и Краљевић.
У књизи, која велича партизанску борбу, за те немачке војнике каже се да су „људи звери - који су већ били избрисани са списка живих&qуот; и да су фанатично извршавали наређења и гинули за Фирера.
Коме се поверава задатак?
Гојко Краљевић се са 16 година придружио партизанима и отишао у рат, где ће постати један од врсних диверзаната.
Уместо са Шестом личком дивизијом, где је био комесар, да настави ка Сремском фронту, добио је наређење из Организације за заштиту народа (ОЗНА) да „пређе да чисти канализацију&qуот;.
ОЗНА је била претеча полиције и државне безбедности.
На Гојков 20. рођендан стиже наредба да предводи операцију кодног имена Грмеч и он, за три дана са друговима, које је тек упознао, први пут силази у подземље Београда.
„Није им било нимало лако. Улазите у мрак, не знате шта вас чека, не можете употребити оружје које имате, јер се рикошетом враћа у канализацији.
„Били су принуђени на борбу прса у прса. Није могла ни велика група да иде - седам до десет бораца&qуот;, наводи његова супруга Милка Краљевић.
Гојко је, додаје, ишао са свим групама.
- Други светски рат, антифашизам и ревизионизам: „Сутјеска је данас вишеструко издана&qуот;
- Битка на Неретви: 50 година од филма који је довео Холивуд у СФРЈ
- Одлазак Тита: Сахрана која је зауставила свет
„Нема ни хране ни воде. Улазили су у шахте и онда се кретали пузећи, јер нису могли да ходају нормално и чекају да им наиђу Немци.
„Ишли су стопу по стопу. Некада по два или три сата&qуот;, описује Краљевић.
По овим мотивима снимљен је филм у совјетско-југословенској копродукцији „Проверено нема мина&qуот;, са Бранком Плешом у главној улози.
Књига је писана на основу сведочења бораца, а највише Гојка Краљевића. Он ју је поклонио супрузи.
Историчар Милан Радановић је посебно изучавао битке за ослобођење Београда и прегледао архиву Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) и тамо нема докумената о такозваној акцији „Циклон Југ&qуот;.
О њој, осим у медијима на српском језику, ни на интернету нема много података, а сваки немачки историчар коме је ББЦ упутио питања овим поводом сматрао је да није довољно упућен у тематику да о њој говори.
„Ја сам пробао да нађем неки траг у војним архивама, али нисам нашао, што не мора да значи да тога није било.
„Постоји реална претпоставка да су немачке снаге оставиле неке војнике да се баве позадинском делатношћу&qуот;, додаје Радановић.
- Милован Ђилас: „Црногорац, Србин и Југословен који по значају далеко превазилази југословенске оквире“
- Че Гевара у Југославији: Како је изгледао сусрет са Титом на Брионима
- Пеко Дапчевић - легендарни командант који је доспео до народних песама
Пошто је већина историјских извора из тог периода одавно доступна јавности, овај историчар из Београда који сада живи у Загребу, оставља могућност и да се ради о измишљеној причи.
„Чак и да је тачно, иако звучи најатрактивније, та борба није била примарна, било је много мањих борби које су обележиле битку за ослобођење престонице&qуот;, напомиње Радановић.
То су борбе југословенских партизана и совјетске Црвене армије за сваку улицу и мост у граду.
Улога Црвене армије
„Рата у канализацији чисто сумњам да је било, стање нашег канализационог система је такво да би и данас било тешко водити неке озбиљније борбе.
„Тако нешто се јесте догађало у Будимпешти и Берлину&qуот;, наводи историчар Алексеј Тимофејев, који се родио и школовао у Москви, а данас је професор на Филозофском факултету у Београду.
Он објашњава да је Црвена армија имала две специјалне јединице које су, између осталог, учествовале у бици за Београд.
„То су Извиђачка јединица Дунавске флотиле, која је располагала копненим јединицама и чамцима, нешто попут модерних америчких маринаца и јуришни одред Гардијских инжењера, чији је назив прикривао њихов прави задатак.
„Они су служили за пробој добро утврђених градова. Носили су оклопе, прслуке, имали су бацаче пламена и користили су експлозив&qуот;, наводи Тимофејев.
Док су припадници извиђачке јединице ослободили Нови Сад и учествовали у деминирању и борбама код Панчевачког моста, такозвани гардисти су водили борбе код центра града.
О томе сведоче и дневници борби са илустрацијама, који су на руском језику доступни на интернету.
„Међутим, ни једни ни други нису учествовали у неким подземним борбама&qуот;, истиче историчар.
Проверено мин нет
Ознаке „проверено мин нет&qуот; - нема мина, које и данас сведоче о местима које су тих дана проверили и обележили као безбедне совјетски војници, могли су да остављају и обични деминери и гардијски инжењери.
Један такав натпис недавно је обележен на згради банке на прометној раскрсници улица Кнеза Милоша и Краља Милана у Београду - познатој и као „Код Лондона&qуот;.
„Вероватно кад заузмете читав град где је било неколико десетина хиљада непријатељских војника неко неће да се преда.
„Притом партизанска војска је била врло брутална према заробљеницима, размењивала је само високе официре&qуот;, напомиње Тимофејев.
Зато је, додаје, Црвена армија имала наредбу о забрани предаје заробљених војника југословенским партизанима јер „убијају заробљенике, што изазива већи отпор код непријатеља&qуот;.
„То је директно наведено. Нису они били хуманисти у Црвеној армији, него нису желели такав ефекат. У таквим околностима неко је могао да се сакрије у подрумима, али то нису биле борбе у правом смислу&qуот;, додаје он.
Совјетске специјалне јединице имале су овлашћење да регрутују и домаће становништво за своје потребе и зато је релативно много Југословена ушло у те формације.
Ипак, у књизи се говори само о јединицама југословенских партизана, а у филму „Мин нет&qуот; Совјети су протагонисти.
Гојко Краљевић је био сарадник на сценарију за тај филм и понекад би у предавањима или у неформалном дружењима говорио о томе, али се ова епизода није учила у школама.
„Стицао се утисак, као да се о томе крило, а није. Није нико забрањивао да се о томе говори&qуот;, истиче и Милка Краљевић.
Зашто се не говори о заједничкој борби?
„Већ 1948. није било упутно говорити како су се партизани борили са Совјетима у Будимпешти, требало је доказивати да су били сами.
„У тим околностима долази до благог надувавања прича о биткама лагумима и канализацији&qуот;, истиче Тимофејев.
Године 1948. дошло је до Резолуције Информбироа и разлаза између југословенског и совјетског лидера Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина.
У Будимпешти су, истиче овај историчар, подземне битке биле разгранате и рат се водио на три нивоа - у ваздуху, међу зградама и испод земље.
„Овде је то пре било чишћење терена од заосталих немачких војника&qуот;, истиче Тимофејев.
Поступак према немачким заробљеницима, додаје, ни по чему није био бољи него према противницима у грађанском рату - попут четника или усташа, зато није случајно ни што су Немци били тако брутални, јер „ратују на живот и смрт&qуот;.
„Могуће да после ослобођења Београда остане неколико стотина војника и тада се свако завуче у рупу и покушава да што скупље прода свој живот&qуот;, закључује Тимофејев.
Да ли је могуће борити се у канализацији?
У књизи се наводе бројне локације као поприште борби - од раскрснице Кнеза Милоша и Немањине, где се данас налази Министарство спољних послова, преко Мостарске петље, канализације испод Булевара краља Александра, Ботаничке баште, преко улица Џорџа Вашингтона и Дунав станице.
Археолог Раде Милић, који се бави проучавањем лагума и подземног Београда, анализирао је део локација из књиге и утврдио да поменути шахтови и подруми заиста постоје.
„Све канализационе цеви су повезане као део система и са тог становишта могуће је да се те битке десе&qуот;, описује Милић.
Неке цеви испод Београда проводе читаве реке испод града, додаје он, мада је нешто изграђено и после рата кад је ширена канализациона мрежа.
Осамдесетих година књиге које популаризују партизански покрет нису биле реткост.
Врло је могуће да је Јовићевићева написана тако да може да буде занимљива за широку публику, оцењује он.
„Вероватно су те приче предимензиониране, али да су се приликом ослобађања дешавале неке операције у подземном Београду - ја сам готово сигуран да јесу.
„Да ли је обим био мањи него што је описан у књизи, а погово него у руском филму, верујем да јесте&qуот;, закључује Милић.
Пречишћавање воде
Ипак, Милка Краљевић је и данас уверена да је „реалност била језивија него што пише у књизи&qуот;.
У седмодневној операцији, по наводима из књиге, убијено је или ухваћено свих 175 немачких диверзаната, а погинуло је и 60 бораца КНОЈ-а и много више рањено.
Гојко Краљевић је из рата изашао као мајор Југословенске народне армије и добитник је бројних признања.
У годинама које су уследиле имао је бројне државне функције, а бавио се и писањем романа.
Завршио је чак три факултета - Технолошки, Економски и био доктор хемијских наука.
Објавио је и бројне научне радове. Пре скоро 40 година је радио на произвдоњи течног органског ђубрива, а највише се посветио пројектима за пречишћавање отпадних вода.
Успео је да направи препарат који скупља масноћу када се излије рецимо нафта на мору.
„У шали је говорио да се толико фекалија нагутао да је решио да пречисти канализацију&qуот;, закључује кроз сетни осмех његова удовица.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 10.21.2020)
