Самртна јесен
Н1 Инфо 25.11.2020 | Љубодраг Стојадиновић
Председника гледам на сахранама или код Сарапе, или код Марића. Све заједно мртва природа осенчена језом, усклађена са временом у коме нема нимало радости. Сваки дан почиње и завршава се страхом. Нисам сигуран шта смо од ужаса и честих смрти заслужили својим социјалним немаром, а шта нас је спопало као нечиста сила, на коју више не делује ништа познато: ни лекови ни глогов колац ни бели лук.
Тај фолклорни егзорцизам изазива благу носталгију за оним временима у којима није било оволико мржње. Фанатични заљубљеници у свој тотем од гипса, обневидели су од беса и омразе према свима који не воле оно што и они, нити могу да виде зло које их води у још веће. Како се овде узгаја мржња? Као амбијент у коме се тешко живи а лако умире, не пристаје се на другачије, анатемише се сваки разумни глас који одудара од сопствене тврде догме. Највећа моћ је извор
