Интервју петком: Борис Миљковић о носталгији, филму о Марини Абрамовић и роману „Југословени“

Фраза „ренесансни човек&qуот; делује излизано, али адекватно описује Бориса Миљковића, редитеља, писца и креативног директора Радио-телевизије Србије.

На интервју је дошао у црном оделу, са ешарпом, али је један детаљ привукао пажњу.

Изгледа као цегер, али у модерно дизајнираном ранцу на точкиће налик на чудесну торбу из које Мери Попинс извлачи свашта, Миљковић носи кишобран, компјутер, књиге и све што му је потребно током дана.

Редитељ чувених музичких емисија (Рокенролер) из периода новог таласа и аутор данашњег визуелног идентитета јавног сервиса промовише нови филм о најчувенијој уметници с ових простора.

• Марина Абрамовић за ББЦ: О 47 година паузе од Београда, политици, болу у перформансу и младима на Балкану
• Перформанс у Србији од Марине Абрамовић до данас: Тело као почетак и крај
• Како деца виде себе, друге и друштво у коме живе

Повратак кући: Марина Абрамовић и њена деца биће приказан 5. децембра на платформи Мој Оф.

Овај „мали ручни рад од филма&qуот;, чију структуру Миљковић пореди с вестерном, причом о каубоју који се враћа кући, светску премијеру имао је на овогодишњем Филмском фестивалу у Сарајеву.

Погледајте видео о Борису Миљковићу

Камионом кући

Миљковић воли да каже да када је упознао Марину Абрамовић он је имао 14 година, а она је била гола.

Заправо је гледао снимак њеног перформанса у Студентском културном центру, места које му је „као једном пубертетлији&qуот; било привлачно јер су се ту окупљали неки дугокоси брадати мушкарци и занимљиве уметнице, од којих се неке нису либиле да буду наге.

Почетком седамдесетих у СКЦ-у рађала се нова уметничка сцена, најпознатија је била група касније названа Београдска шесторка, којој је поред Раше Тодосијевића, Ере Миливојевића, Неше Париповића, Зорана Поповића и Гергеља Уркома, припадала и Марина Абрамовић.

Миљковић је био међу малобројном публиком која је пратила експерименте те групе, због чега га је могућност да снима филм о Марини Абрамовић одушевила.

„Марина припада малој групи људи који су на врху у креативном промишљању у тој области, природно је да су људи заинтересовани за њен рад и живот,&qуот; каже он.

Његов филм се не бави изложбом Чистач већ могућношћу затварања животног круга уметника који је у једном тренутку отишао од куће.

Емотивни кључ филма, по њему, представља отварање врата београдског стана у коме је Марина одрасла.

Иако није знао за исход експеримента који је започео, с уметницом и екипом сниматеља ушао је у зграду, што је Абрамовић више пута покушавала сама, али овог пута власник стана је примио бившу станарку у простор.

Затварању круга у филму доприноси и камион у који је редитељ убацио „асортиман ствари који чине орман, заставе, гоблен, Титове слике, а који ће из неког имагинарног простора стићи до музеја&qуот;.

Погледајте видео: Како се уметнице осећају док изводе перформанс и како публика може више да ужива у њему

Уверен је да људи рођени у Југославији, с разликом од десетак година, деле сличне биографије.

„Њени родитељи су били у врху власти, мој отац је био на Голом отоку, то су две стране исте медаље&qуот;, објашњава он.

Идеју о камиону је позајмио из сопственог искуства.

Мајка учитељица је добила службу у Босни и одатле је он камионом кренуо за Београд „са шофером Бором, који је мазнуо неку цицу успут, па сам ја из кабине морао да пређем у орман да би он могао да обави са њом оно што је хтео&qуот;.

Мотив враћања на нека места у покушају да се открије њихово тајно значење за прошлост и садашњост користио је у филму Фабрика шећера (2016).

У овом документарном есеју, Миљковић се враћа у Каиро у коме је живео током ратова у бившој Југославији, у жељи да повеже своја сећања с боравком оца на истом том месту.

Филм почиње очевом изјавом да је „најбоље године живота провео у рату&qуот;, а у Каиру је био смештен као пилот Британског краљевског ваздухопловства (РАФ).

• Четири језика, а једна књижевност
• Интервју петком: „Не желим да се осећам као уљез“
• Румена Бужаровска о новој књизи, дијаспори, старијим и млађим феминисткињама
• Интервју петком: Рокенрол песник на фудбалском задатку

Ко је Борис Миљковић

• Борис Миљковић је рођен 1956. у Загребу, дипломирао је филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности у Београду.
• Са Бранимиром Димитријевићем Туцком, аутор је многих телевизијских емисија и филмова (Рокенролер, Нико као ја, Руски уметнички експеримент и Шумановић, комедија уметника).
• Режирао је велики број реклама, а неке од њих су награђене на фестивалима као што су Цлио, Епица, Голден Друмм, Гранд Прикс Голден Росе оф Монтреукс.
• Аутор је видео радова у представама Дејана Мијача: Псећи валцер, Скакавци и Трг хероја.
• Тренутно ради као креативни директор Радио-телевизије Србије и предавач на Универзитету у Новом Саду.

(Југо)носталгија

Причу о кући у Каиру, коју је на почетку Другог светског рата рата купила југословенска влада за краља Петра, а касније је постала амбасада СФРЈ, Миљковић доноси из визуре Махмуда, дугогодишњег батлера низу амбасадора бивше државе.

За њега је Фабрика шећера филм о Југославији „земљи које нема и чиме она постаје поетска категорија&qуот;.

„Помислио сам да је и мој отац посетио ту кућу, амбасада била је извор информација.

„Ту сам долазио и ја, јер сам живео 300 метара даље одатле, па сам довео и сина.&qуот;

Попут Марине Абрамовић, често посеже за аутобиографијом да би је користио у уметничке сврхе.

„То је нешто што нико не може да вам одузме,&qуот; тврди и подсећа да су неки од „највећих комада светске уметности - било да су то пирамиде или Фелинијев Амаркорд&qуот; засновани на биографији.

Признаје да је склон носталгији, коју дефинише као „молекуларну ствар на коју није могуће свесно утицати&qуот;.

„Уграђена је у сваки део вашег организма ван посредства свести, често се налази у мирису, укусу неког јела које вам је мајка спремала,&qуот; додаје.

Стога је Југославија „тема аутобиографије, ја сам одатле, ту припадам и ни о чему другом не могу да причам&qуот;.

Историјом југословенске послератне уметности бавио се у серијалу Пут за будућност (2017), емитованом на РТС-у, у оквиру кога се бави уметницима попут Миће Поповића, Олге Јеврић, Леонида Шејке, Раше Тодосијевића, али и модернистичким споменицима, гејмингом и дизајном.

„Моја југоносталгија не комуницира ни са каквом политиком&qуот;, каже Миљковић.

Чини му се да је у савременом српском језику „југоносталгичар&qуот; увреда.

Његов управо објављени роман зове се Југословени, у коме су главни јунаци деца на дугом летовању на једном јадранском острву.

Ипак његов син Југо се не зове тако због Југославије, већ по Миљковићем деда-ујаку Јосип Југу Шуљићу, надреалистичком песнику с Раба који је погинуо у партизанима 1944.

Југо и његови вршњаци рођени у деценијама после распада земље, каже Миљковић, треба да знају нешто о „великој идеји из 20. века да племена с ових простора покушају да живе заједно&qуот;, исто колико и о Гаврилу Принципу, Вуку Караџићу или Стефану Немањи.

Осамдесете: Секс, дрога, рокенрол и модерна уметност

Призори чланова групе Идоли у оделима како певају Маљчики, насупрот радницима у комбинезонима, у белом студију или скакутање Милана Младеновића, Душана Којића Које и Ивице Вдовића Вда из Шарла акробате око огромне гумене планете уз узвике „Нико као ја&qуот; урезане су у визуелно памћење и оних који нису живели осамдесетих.

Емисијом Рокенролер 3, тандема Борис Миљковић и Бранимир Димитријевић-Туцко, телевизија Београд је дочекала 1981. годину.

„Аналогија са данашњим временом није примерена&qуот; приметиће Миљковић.

Такозване златне осамдесете, „последњу младост у Југославији&qуот;, он памти као сјајно време.

Не због тога што човек воли сопствену младост, истиче он, већ зато што је чак и сиромашна Југославија учествовала на културној сцени Европе.

„Били смо с обе ноге у нечему што сада гледамо преко ограде и питамо се, хоћемо или нећемо,&qуот; сматра он.

• Да ли је Принсов „Сигн О’Тхе Тимес“ најбољи албум свих времена
• Сви имају права на Бенксијевог „бомбаша цвећем“
• Четири банке Хита 202: Никада нећемо укинути гласање телефоном
• Како је Југославија слушала рокенрол

Иако је дуо Борис и Туцко заслужан за многе музичке спотове познатих бендова из тог периода (између осталих за Екатарину Велику и Лајбах), границе телевизијског израза су померили са два филма посвећена уметности с почетка 20. века.

У Руском уметничком експерименту (1982) приказана је судбина уметника као што су сликар Казимир Маљевич, оснивач балетске компаније Баллетс Руссес Сергеј Дјагиљев и песник Владимир Мајаковски, у годинама после Октобарске револуције, који разочарани или беже из Русије или се окрећу самодеструкцији.

Осетљиву психу уметника у доба нарастајућег фашизма, двојац Миљковић-Димитријевић је приказао у филму Шумановић, комедија уметника (1987) посвећеном чувеном српском сликару Сави Шумановићу.

„Ја сам веровао да Туцко и ја стварамо нови језик. То нису играни филмови, то су дугометражни видео радови,&qуот; присећа се Миљковић.

Оба филма налазе се у колекцији Музеја савремене уметности.

Крај осамдесетих ће обележити рад на снимању реклама, који ће га одвести у Каиро где је радио у познатој агенцији Сачи и Сачи.

То ће утабати пут ка позицији креативног директора на националној телевизији.

„Онај што се облачи како хоће, мало је луд, али ипак је директор&qуот;, објашњава с осмехом како људи разумеју тај посао.

Иако му се чини да се реч „креативно&qуот; превише користи, у одбрану креативних индустрија каже да је то прилика многим младим људима да својом памећу ураде нешто добро.

Погледајте видео: Како ће уметност у јавном простору изгледати у доба пандемије

(Књижевни) живот почиње у педесетим

Борис Миљковић цео живот пише белешке, идеје за снимање, утиске и сећања.

Записе о животу у Каиру први пут средио у збирци прича Чај на Замалеку, који је објављен у његовој 50. години.

„Радује ме чињеница да је Буковски кренуо у том тренутку&qуот;, каже он.

У међувремену објавио је збирке прича Фабрика хартије, Живот у рају и романе Успаванка за Лалу, Пољупци, успомене и разговори.

„С Југословенима ми се чини да сам направио згодан чудан пут до нечега што има структуру романа и његову специфичну тежину.

„Ако морам сам себе да похвалим, мало сам порастао.&qуот;

Пуно чита („све и свашта&qуот;), а издваја Миљенка Јерговића као најбољег писца с ових простора.

С друге стране, воли да чита и књиге Светислава Басаре, јер је, како каже, он „потребан Србима да им каже ко су они, као што је Крлежа својевремено рекао Хрватима ко су&qуот;.

Од силних покренутих тема, пандемија корона вируса је споменута само на крају разговора.

„Забавићу вас на крају. Био сам у карантину 28 дана, после прележао Ковид, филм је премијерно приказан и управо ми је објављен роман,&qуот; каже Миљковић.

Поред свега тога, сигурно ће ову „годину сенку&qуот; памтити по томе што му се родило пето дете, а четврти син.

„Све то у мојим годинама и у оквиру ове године,&qуот; закључује он.

Не сматра себе оптимистом, али очекује да ће вакцина вратити свет у нормалу.

„Само сам довољно пута видео слутње великих катастрофа и онда их преживео и онда се окренуо погледао преко рамена. Ми смо просто такви, нас историја не учи нечему нарочитом.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.27.2020)