Дрангулије од мисли: Ипак су све те крхотине и остаци прошлости на неки начин повезани с нематеријалним стварима
Вечерње новости 01.12.2020 | Људмила Улицка
Најчвршћа везаност за ствари - за њихову биографију, географију, рођење и смрт - довела је до тога да сам у кутију за ципеле слагала оно од чега ми је било тешко да се растанем: пукнуту порцеланску зделицу мога прадеде у којој је држао некакве точкиће и опруге од сатова, разбијени кинески прибор за чај који је мој први муж случајно збацио раменом заједно с полицом, бакине глас рукавице (балске!) такве величине да су пукле кад је једна дебељушкаста дванаестогодишња девојчица покушала да их проба,
Све сам то намеравала да поправим, рестаурирам, залепим, закрпим или, једноставно, ставим на место. И тридесет година сам то вукла из стана у стан, све док за време једне од последњих селидби, обузета жељом за ослобођењем и очишћењем од свакојаких старудија, нисам све те безвредне драгоцености бацила на ђубре. У тренутку ми се учинило да сам се ослободила своје прошлости и да ме она више не стеже за гушу. Ништа се од тога није догодило: све те бачене ситнице
